Pre trideset i šest godina, odnosno 23. i 24. septembra 1986. godine, u Večernjim novostima, koje su tada još važile za prestižne dnevne novine, objavljen je Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, a na kom je skoro godinu dana radilo šesnaest istaknutih članova pomenutog tela, i u kome se u suštini analizirala strategija daljeg postojanja srpskog naroda, kao i društveno-političko i ekonomsko stanje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Već na sam dan objavljivanja, Memorandum je izazvao ogromnu buru ne samo u političkim krugovima, već je temeljno podelio i javno mnjenje Jugoslavije, koja je tada još uvek bila država.

Dokument je zapravo bio klica nacionalizma koji je već decenijama (vekovima?) tinjao, a bio je potreban samo jedan eksplozivni razlog da izbije na površinu. Tada se svega nekoliko ljudi plašilo očekivanih posledica ovog dokumenta, ali samo godinu dana kasnije, kada je Ivan Stambolić, tadašnji predsednik Srbije podneo ostavku na funkciju, na njegovo mesto je došao Slobodan Milošević. On je bio malo poznat u političkim krugovima, bio je rođen u Požarevcu, ali je imao crnogorske korene, a već tada se pokazalo da je ozloglašeni memorandum činio osnovu politike novog lidera.

Na šesnaest stranica, autori memoranduma su pokušali sve da ubede da je srpski narod prethodnih decenija i vekova bio ugnjetavan, da mu je u svakom društvu dodeljivana tercijarna uloga, a šta više, pokušavali su i da ga pohrvate u Titovo doba. U prilog tome, između ostalog, naveli su kao primer i to da su bosanski, crnogorski i hrvatski pisci srpskog porekla mogli da objavljuju samo onda, ako su se apostrofirali kao bosanski (crnogorski i dr.) pisci.

Ustav iz 1974. godine, čije su odredbe – prema njihovom mišljenju – davale previše prava prvenstveno dvema pokrajinama, takođe je služio cilju da se ostale republike, kao i Vojvodina, Kosovo i Metohija, izbace iz nadležnosti glavnog grada države (Beograda), i time znatno oslabi snaga srpskog naroda.

Mastilo jedva da se osušilo na stranicama Memoranduma, a crkva je već stala uz njega punim plućima, proglašavajući odozgo da je „Srbija u opasnosti“.

Uz takvu podršku, Slobodan Milošević je stekao ogromnu hrabrost i na 600. godišnjicu bitke na Kosovu, održao je svoj sudbonosni govor za zemlju na velikoj svečanosti na Gazimestanu, u kom je jasno stavio do znanja da je oružana borba protiv ostalih republika na samom pragu, ali prvenstveno protiv pokrajina.

Znamo posledice: više od sto hiljada mrtvih, otprilike tri miliona ljudi proterano ili pobeglo iz svojih domova, ekonomija u ruševinama, višegodišnja međunarodna izopštenost i inflacija takvog obima (187 000 posto), koju je svet mogao doživeti samo jednom u istoriji novca koji su Feničani izmislili pre dve hiljade i sedam stotina godina, u Mađarskoj posle Drugog svetskog rata.

Navedeno, izolovano od svih događaja, veoma često može da predstavlja oglodanu kost, ali se događaji tog vremena moraju oživeti, ako želimo da otkrijemo veze između nedavno objavljenog dokumenta i pomenutog Memoranduma.

Naime, nedavno je nekoliko akademika „kreiralo“ Deklaraciju o konsolidaciji u odbrani Kosova i Metohije. Suština ovoga je, da se – prema njihovom mišljenju – politika Srbije u tom pravcu mora hitno promeniti, a svakako se svim sredstvima mora zalagati za punu reintegraciju Kosova i Metohije u srpski ustavni i pravni sistem.

Na sednici organizovanoj povodom predstavljanja dokumenta pojavili su se i pojedini lideri opozicije. Manifest je predstavio Matija Bećković, koji je svojim rođenjem u Senti toliko obavezao sebe prema gradu (i građanima), da mu je pre dvanaest godina uručeno zvanje počasnog građanina, i pored toga što otkako je skoro kao beba napustio grad, nije ništa uradio za opštinu na obali Tise. S druge strane, nije ni krio, niti krije svoj krajnje desničarski, rojalistički politički kredo. U suštini, ovo drugo ne predstavlja nikakav problem, jer na to ima pravo. Tim pre, što je njegov otac u vreme njegovog rođenja bio kraljevski oficir senćanskog garnizona i očigledno je da ima emotivne veze sa nekadašnjom srpskom kraljevinom.

Probem predstavljaju samo dve reči: … svim sredstvima…(!) Iz ovoga nije teško izvući nameru da se „ako treba“ bivša južna pokrajina mora povratiti, pa makar i oružjem.

Formulacija sadrži i drugi logički salto. Ako nešto treba „povratiti“, to znači, da uprkos sadašnjem ustavu i političkim deklaracijama, to nešto više ne pripada Srbiji.

Reakcije na manifest daju određeni optimizam, jer su se pojavila, blago rečeno, čvrsta mišljenja ne samo iz krugova vlasti, već i iz naučnih krugova. Naime, mišljenja tipa, da li bi autori pomenutog dokumenta bili voljni da odu na liniju fronta lično ili sa najbližim članovima porodice? Tamo gde zuje pravi meci? Ili kafansku inteligenciju prosipaju sa Terazija iz blagostanja koje obezbeđuje država?

Ovom dokumentu se „pridružila“, kao po naređenju, ministarka spoljnih poslova prištinske vlade, koja je na sednici Saveta bezbednosti UN izjavila ni manje ni više, nego da Vučić planira da izvrši invaziju na Kosovo na isti način kao što je to Putin uradio sa Ukrajinom. Međutim, obe borbene strane zanemaruju činjenicu da bi eventualna vojna akcija na Kosovo značila propast Srbije, jer je Beograd već jednom iskusio šta znači suprotstaviti se NATO-u oružjem.

Prema rečima pojedinih članova vladajuće nomenklature, tačnije bivšeg ministra odbrane Nebojše Stefanovića, pod čijim je tabanima nedavno itekako gorelo, jedva prikriveni cilj autora deklaracije je rušenje Aleksandra Vučića.

Kako god bilo, nadajmo se da dokument koji su izradili neki pametni (pametujući) akademici neće postati Memorandum II, sa svim posledicama od pre trideset i šest godina.

Slobodan Milošević je na 600. godišnjicu bitke na Kosovu, održao svoj, za zemlju sudbonosni govor na velikoj svečanosti na Gazimestanu, u kom je jasno stavio do znanja da je oružana borba protiv ostalih republika na samom pragu, ali prvenstveno protiv pokrajina (Foto: avtbl.rs)