Subota, sedam ujutru. Iz dubokog sna me prenu zvuk motorne testere, ali te jačine, kao da mi je pored glave. Naravno da se istraumirah nabrzaka i otvorih prozor onako sveže prenuta iz sna, čupava i kako uostalom izgleda čovek kada ga istresu iz kreveta.

Komšija potkresuje drveće motornom testerom. Spavanje završeno. Ok, šta da radim, valjda bi on trebao da razmišlja.

Malo kasnije, opet kod nekog od komšija, pola sata stoje upaljena (dobro, motor upaljen) kola ispred kuće, ej, pola sata. Kakva ekologija, bakrači i gluposti. Ko još o tome razmišlja. Čisto ilustracije radi, u Nemačkoj je ovako nešto strogo zabranjeno i debelo se kažnjava. Na primer, ako motor vašeg automobila radi prilikom struganja leda na privatnom posedu, kazna može biti i do 5000 evra. Ukratko rečeno, da sada ne navodim ceo njihov zakon koji se na ovo odnosi, konkretno, zabranjeno je ostaviti motore vozila da rade bez potrebe… Pola sata? Aham. Posle toga verovatno radi giljotina.

Idemo dalje. Komšija blizu ili komšinica, ima sirotog vučjaka koji po vasceli dan laje, a ne samo dan, već i noć, pa bude neprijatno kada ponekad noću krene da zavija, baš je jezivo. Elem, pas siroti živi u minijaturnom dvorištu, koliko vidim, a nisam ćorava, niko ga i ne šeta, što je takvom psu preko potrebno. Jadničak, žao mi ga je. Ne razumem zaista zašto bi neko uzeo takvog psa samo da ga ima, a da ne vodi računa o njemu. A ako pak to ne može, pa zaključak je jasan. Ni ne treba da ga uzima, poštenije je.

Isto tako jedan komšija, izdao je, dao na korišćenje, štagod, jednu sobu nekom klinjoberu, koji negde verovatno ide u školu, ali vikendom teroriše ceo komšiluk tuc-tuc muzikicom, ali tako, da ne razumem kako i njemu može to biti prijatno, s obzirom da se prozori tresu, zveče, ja snimila, ako nekog zanima, i to u jedan ujutru. Hajde što samom sebi probija bubne opne, njegova stvar, hajde što je tuc-tuc, meni nekako ne smeta, za sada, mada preti da počne, smeta mi samo ono turbo-folk lelekanje, ali to valjda već i vrapci znaju, s obzirom da je to jednostavno uvreda za moj sluh i inteligenciju. Ali… U pitanju je ljudi moji bahatost. Evo, kako ovo pišem, kanda se probudio od noćašnje žurke, pa je brže-bolje potuc-tucirao komšiluk malo, da nam nedeljom ne bude dosadno. Zašto bahatost? Zato što njemu, tako vaspitanom, očito nakaradno, ni na kraj pameti ne pada da bi to eventualno moglo nekom da smeta. Oko njega žive stariji ljudi. Nama je preko puta. On jednostavno nema taj osećaj. Obzir? Šta je to? Maže se na hleb?

I nije on ni kriv siroti što je takav. Krivo je društvo. I niko ne reaguje. A nije istina da im ne smeta. Dobro, postoje instance sa kojima se to lako rešava. Ako počne da bude pretnja po mir, za sve postoji rešenje. Za sada ga gledam kao bubašvabu. Nisam oduševljena što je tu, ali mi ništa ne znači, samo iritira. Bokte, dođeš na tuđe, pa se ponašaš kao da si na livadi, neverovatno.

I pre nego što neko ospe paljbu i krene da hejtuje kako „evo ova opet kritikuje“, da podsetim samo kako zadatak nas novinara i jeste da kritikujemo, bolje rečeno primećujemo devijacije u društvu i iznosimo ih. Naravno, ako ne radimo za režimske medije, onda je sve mnogo lakše, pišeš i pričaš šta ti kažu i molim lepo.

Elem, skrenuh sa teme.

Kada sam bila baš klinka, kod nas u Višnjičkoj Banji su se često održavale neke žurke, ozbiljne žurke, jedan od komšija su nam bili Sanja Ilić i njegova supruga Zlata Petković, pokoj im oboma duši, s druge strane Mića Marković, pa Boček, pa da ne nabrajam, muzičara koliko god hoćeš, a žurke su se održavale i sa druge strane, svi su se nekako družili. Elem, nekako je nepisano pravilo bilo da svi koji su nešto slavili, jednostavno obaveste komšije da prave žurku, biće bučnije, trajaće do 7 ujutru, kako god, ali kada si pripremljen nekako sve to bude normalno, ok, organizuješ se drugačije. Neverovatno je koliko su se svi kulturni običaji izgubili iz naše „kulture”. Jednostavno ih nema. Nema, jer smo bahati i ne interesuju nas drugi, samo kad je nama dobro.

A to i jeste opšta pojava u ovom našem današnjem društvu. Nebriga za bilo koga osim za sebe.

I nije ovde problem samo nedostatak zakona, najveći problem je nedostatak kulture i potpuna nebriga za bližnjeg svoga. Egocentrizam koji je ovo novokomponovano društvo proizvelo, bliži se vrhuncu, ako već nije na njemu. Civilizacijski smo, bez obzira na tehnička dostignuća, na najnižim granama ikada.

I pre nego što opet neko primeti, da je to tako svuda, ne samo kod nas, mi živimo ovde. A ne trudimo se da nam bude bolje ni u kom pogledu. I neće nas dokusuriti ništa drugo do to.

Nezainteresovanost za sopstvenu sudbinu.

Ćuti, može i gore. Slažem se, ali može i mnogo bolje. Kreće se od malih stvari. A mi smo te male stvari potpuno zaboravili.

Kao na primer onu, živi, ali pusti i druge da žive.

Buka je štetna po zdravlje (Foto: newyorker.com)