Uprkos objavljenih rezultata raznih istraživanja javnog mnjenja, u narodu je nepopularna ne samo policija, već i poreska uprava. Broj ljudi koji nisu imali problema sa dotičnom državnom institucijom je prilično mali. Gotovo je teško i nabrojati koliko gafova i u kakvim tematskim krugovima prave, naravno svaki put na štetu građana.

Bahati odnos prema poreskim obveznicima počinje slanjem godišnje poreske stope koja nema ni potpis ni pečat, ali je i to naznačeno na nalogu. To još i ′ajde de, pošto nikog zaista ne zanima rukopis nadležnog poreskog službenika, ali nervira što njihova pošiljka ponekad kod poreskog obveznika stigne sa ogromnim zakašnjenjem, za šta se mora platiti zatezna kamata. Državne agencije, uključujući i vodoprivredu i druga javna preduzeća, tvrde da se dan kada dostave pisma pošti može smatrati datumom dostavljanja po zakonu. Naravno, bez povratnice.

Ako se pismo izgubi u pošti, ili – što se dešavalo nebrojeno puta poslednjih godina – nedeljama čami u pošti zbog nedostatka poštara, za to niko ne odgovara. Potpuno je nepotrebno zvanično se na sve ovo žaliti, jer je poreska uprava (čitaj: država) uvek u pravu, a svako ko odluči da se žali, proći će kao jedan kruševački kamiondžija i njegova porodica.

Kako piše beogradski Danas, pomenuti čovek, kao i još pet njegovih sunarodnika, već pet godina rade za jednu poljsku špediciju. Prema rečima njegove supruge, poslodavac tačno doznačuje plate, a državi ne duguju ni doprinose ni poreze. Dakle, sve je u najboljem redu – sa Poljacima. Pošto je porodica ostala kod kuće, muž svoju zaradu prebacuje u ovdašnju banku, kako bi porodica imala od čega da živi. No, na ovo se okomila poreska uprava i poslala porodici poreski ček na 52000 dinara unazad za 2017. godinu uz obrazloženje da nije plaćen porez na zaradu.

Treba naime napomenuti da su Srbija i Poljska zaključile međuvladin sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja. Međutim, ovdašnja poreska uprava je jednostavno ignorisala ovaj međunarodni dokument. Jasno je da je nadležnima koji tamo rade ispred očiju lebdeo samo iznos od 52000 dinara koji je trebalo platiti, što je zasenilo sve ostalo. Međutim, supruga nije ostavila stvar po strani, već se obratila advokatu, koji je napisao žalbu. Lamentisanje je koštalo dvesta pedeset evra sa troškovima i porezom, ali je na kraju bilo uspešno po porodicu. Pitanje je međutim, da li su i ostali oštećeni prošli isto tako.

U suštini, nije poenta materijalni aspekt slučaja, već odnos zaposlenih u državnoj instituciji prema građanima. Odlukom koja se odnosi na taksu, naknadu za odvodnjavanje ili drugu javnu naknadu, koja se obično dostavlja poreskim obveznicima u drugoj polovini godine, na istaknutom mestu se nalazi to, da ako poreski obveznik ne plati prvu ratu do 14. februara, mora se obračunati zatezna kamata. Međutim, nigde se ne pominju posledice njihovog kršenja zakona ili nemara u pogledu izdavanja dokumenata. Važno je da se građanin osećanje ugroženo i da plati.

Za državnu kasu, ovo je jedna od prednosti pokušaja da se sve centralizuje. Dobar primer za to je poreska uprava u Senti, koja je radila decenijama i skoro preko noći preseljena u Kikindu. Dakle, ukoliko građanin ima bilo kakve nevolje u navedenoj ustanovi, prinuđen je da sedne u automobil, ili još gore, uzme taksi i pređe devedeset kilometara tamo i nazad, pošto autobuska linija između dva grada saobraća prema nemogućem redu.

Isti je slučaj sa fondom zdravstvenog osiguranja. U Senti je poslovala glatko sa adekvatnim brojem zaposlenih, a danas su za obavljanje nagomilanih poslova potrebna samo dva radnika. Možda nije red (ili jeste?) govoriti o tome da su u reorganizacijama stari zaposleni nisu preuzimani, a njihova mesta su popunjavana novima. Nikoga na svetu nije briga koliko sve ovo zadovoljava potrebe osiguranika.

Inače, vraćajući se na kruševački slučaj, po mišljenju stručnjaka, to može da se desi jer poreska uprava radnike u inostranstvu, koji zaradu prebacuju u domaću banku smatra samozaposlenim (frilenseri) ljudima koji rade samo povremeno ili za honorar, pa tada ne plaćaju porez. Naravno, bilo bi mnogo jednostavnije kada bi činovnici prelistali stranice relevantnog zakona i na osnovu njega doneli odluku, a ne kao vodeničar iz vica, koji je pitao svog šegrta da li je naplatio carinu od pšenice koju je seljak doneo na mlevenje.

-Da, majstore, naplatio sam.

-Naplati sine još jednom, jer seljak veruje samo ono što vidi.

Iz razmatranog primera još nije jasno, zašto to nadležni rade: iz bahatosti ili gluposti?

Porez (Foto: biznis.rs)