Majka troje dece, baka jednom unučetu. Voli cveće, beletristiku, dobre TV serije, a voli i da radi ručni rad u slobodno vreme. Renata Bađi Ribar je četrdeset godina zaposlena u Radio televiziji Vojvodine. Ona je novinarka kod koje čak i političari dolaze spremni, jer znaju da sme da postavlja pitanja. Ona je dobila godišnju nagradu Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine, za najbolje novinarsko izveštavanje na jeziku nacionalnih zajednica, baš tada kada je postala meta političkog napada zbog postavljanja pitanja, za koja neki misle da nije trebala da postavi.

Kada ste upisali francuski, da li ste već imali predstavu o tome da ćete ceo život biti novinar?

-Ne mogu da kažem da sam imala takvu ideju. Interesantan je momenat međutim, da kada smo razgovarali o tome na godišnjici mature, jednom mi je palo na pamet, da su nas u nekom trenutku na kraju gimnazije pitali profesori šta bi želeli da budemo i zapisali u dnevnik ono što smo tada rekli. Odeljenski starešina je pročitao ovaj spisak na jednoj od proslavi godišnjica, i ja sam onda rekla da želim da budem novinar. Ali sam posle zaboravila na to. U prvom krugu sam upisala ekonomski fakultet, a pošto u to vreme nije bilo prijemnih ispita, ušla sam pomoću svog uspeha u školi. Sudbina je nekako tako htela, ne znam zašto, ali sam se do septembra predomislila i prebacila se na francuski jezik.

U RTV ste počeli da radite odmah posle fakulteta. Kada pominjete velikane, ko je taj koji vam je utro put, od koga ste najviše naučili?

-Pošto sam bila stipendista, posle toga je moja obuka tekla po veoma ozbiljnom programu. Zoltan Šomođi je bio moj mentor, koji je posmatrao kako obavljam posao, to jest kakve zadatke dobijam, jer sam morala da sagledam svaki segment televizijskog rada, da upoznam organizaciju, tehnički deo i montažerski rad. Naravno, fokus je bio na novinarstvu. Zoltan Šomođi je bio strog, visoko obrazovan i iskusan novinar, koji je radio i za Mađar So, i sećam se da su ga svi veoma poštovali. Voleli smo ga jer je bio čovek koji je govorio šta misli. Bilo nas je dosta mladih, ali je bilo i iskusnijih: glavni urednik Đerđ Poljak, kasnije Gabor Bodiš, Bela Korpa, Đeze Bosnai. Sve su to bile iskusne kolege od kojih se zaista moglo učiti. Radilo se drugačije, postojala su očekivanja i standardi koje je svako morao da ispuni.

Da li se to danas promenilo?

-Da. Tada su mogućnosti bile mnogo veće sa finansijske tačke gledišta. Moglo se putovati u inostranstvo. I danas se to desi, samo mislim da ljudi putuju po drugačijim standardima nego tada. Sećam se i da u prepodnevnim satima niste mogli da nađete mesto u redakciji, iako je u to vreme stara zgrada koja je stajala na mestu sadašnje nove zgrade bila naše radno mesto sa dovoljnim brojem kancelarija. Međutim, mesta nije bilo, jer su ujutru svi došli, a zatim su otišli oni koji su dobili radne zadatke. Ostali su sedeli tamo, razgovarali i planirali.

`90-te i 2000-te su svakako donele velike promene, s obzirom da je bio rat, kasnije 1999. godine je zgrada televizije i bombardovana, a u međuvremenu je došlo do ogromnog tehničkog razvoja.

-Jednostavno smo ostali bez sedišta, a 1999. godine ni ne možemo da kažemo da je bilo redovnog programa. Spremali smo vesti od pet do deset minuta, i ja sam to radila u to vreme. Snimali smo ih u blizini matične službe, u podrumu jedne njihove zgrade. 2000. godine, kada smo se preselili u sedište pored Sportsko-poslovnog centra, počela sam da uređujem Hirado i Napjaink.

Medicus je počeo 2014. godine, a U fokusu 2015. To su dva potpuno različita pravca, od kojih su oba autorski programi. Šta je jedno, a šta drugo?

-Počela sam da se bavim onim što me zanima. Postojao je Eva Magazin i ja sam pod ovim glavnim naslovom počela da pripremam portrete, na primer o određenim ženskim temama sa damama. Zatim sam počela da se bavim zdravstvenim temama i došla sam do tačke kada sam razvila koncept za potpuno novu emisiju. To je i bilo pripremljeno za 2014. godinu, i petog februara, dakle ove godine se navršilo devet godina od kada je krenuo Medicus. Glavni profil ove emisije je zdravstveni, ali je to poprilično širok pojam. Ranije smo radili i reportaže, ali pošto nas je sve manje u redakciji, sada je Medicus nažalost ograničen samo na studijske razgovore.

S druge strane, emisija U fokusu je potpuno drugačiji pravac. Teme iz javnog života, takve teme, pitanja, koja niko drugi nigde ne postavlja stručnjacima i političarima, zato i političari znaju da kada dolaze u emisiju, čekaju ih teška pitanja.

-Mislim da to dolazi sa iskustvom. Mene sve zanima. Ako čujem da opština Subotica mora da plati toliku i toliku odštetu nekome ko ih je tužio, jer su doneli nezakonite odluke, onda ja zastanem kod te vesti, pročitam je i pokušam da saznam šta se tu dogodilo. Ako imam pristup nekom ko je nadležan, onda mislim da nije u redu da ne pitam o tome. Ne tražim svesno takve primere koji su šokantni, ali se ove stvari događaju i ne treba ih ignorisati, međutim, većina ljudi upravo to radi. Odmahnu rukom, formulišu, stave u vesti, dnevnik, ali ne zagrebu po površini. Kako novinar dođe do toga da ga stvar ne zanima? Ko nije radoznao, ne može reći za sebe da je novinar.

Kako se ta strast u vama tokom godina uopšte nije smanjila, niste se umorili? Još uvek ste radoznali?

-Nisam se umorila. I dalje sve slušam i čitam. Ne želim da omalovažavam svoje kolege, ali me nebrojeno puta pitaju: ti još uvek čitaš Mađar So? Ja i njega pročitam od početka do kraja. Nikada ne znate gde ćete pronaći informacije koje možete koristiti, koje su vam potrebne ili koje propuštate. Mnogi kritikuju Mađar So, govoreći da su jednostrani, ali mogu i da pruže neku informaciju u toj jednostranosti. Ali čitam i Čaladi Ker, Sabad Mađar So, a pogledam i Pannon TV. Stičem uvid u to čime su se bavili, koga su pozvali kao gosta. Eventualno, ako kolega nije pitao nešto što bi mene zanimalo, to istražim.

„Da li samo ono što lepo zvuči treba da naglašavamo i da ne sumnjamo u to?“

Posle četrdeset godina, dobili ste nagradu od Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine, nakon što vas je jedan političar javno pozvao na odgovornost, da Mađari Mađarima neka pitanja ne bi trebalo da postavljaju. Kakvo osećanje imate u vezi ove nagrade u takvom okruženju?

-U obrazloženju Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine piše, da u program pozivam relevantne sagovornike kojima postavljam pitanja o relevantnim temama. Nadam se da će mi oni i u budućnosti biti dostupni i da će doći u emisiju. Jer ako ne dođu, ne mogu da ih pitam. Verujem da je ova emisija važna i za mađarske političke faktore u Vojvodini – neću reći ništa novo, ako kažem da znamo tu na koga mislim. Bilo je i takvih primera kada je predsednik SVM-a pomenuo moju emisiju, opovrgavajući kritiku da on daje samo nameštene intervjue. I predsednik SVM-a je tokom svog poslednjeg pojavljivanja uživo rekao da nas dvoje, iako ne mislimo isto o svim pitanjima, možemo povremeno da ukrstimo mišljenja. Iako podvlačim, stavovi predstavljeni u emisiji nisu uvek moji stavovi. Novinar može da ima i lično mišljenje, ali njegov rad uvek mora da služi javnom interesu. Ovde bih eventualno mogla da se osvrnem i na najnoviji slučaj, kada je jedna političarka na internetu pitala da li mađarski novinar može da postavi takvo pitanje ili da dovede u pitanje nešto što stranka smatra važnim. Postavlja se pitanje da li ja svojim pitanjima to dovodim u pitanje? Zašto postavljam to pitanje? Da li to znači da ako smo mi Mađari, novinari, onda postoje određeni mađarski slučajevi u vezi sa kojima se moramo odreći svake kritike? Treba li da naglašavamo samo ono što lepo zvuči i da ne sumnjamo u to?

Da se vratim na nagradu, to je za mene ujedno i motivacija i potvrda. Neko će možda reći da sam i ovu nagradu zato dobila, jer je došlo do neke vrste političkog napada. Ja mislim da nije, ali ne bežim ni od toga. Jako mi je prijalo što sam dobila bezbroj poruka podrške, telefonskih poziva, u kojima su istakli na primer takve stvari, da zato vole da gledaju moju emisiju, jer pitam ono, što bi i oni pitali. Tako znam, da sam na pravom putu.

Ako sada pogledate četrdeset godina unazad, da li se sećate nekog sličnog slučaja? Da li ste u prošlosti doživeli neke slične napade?

-Ne sećam se da ih je bilo. Međutim, ovo bi trebalo ispitati sa nekoliko tačaka gledišta. Možda je tada bila drugačija atmosfera, drugačije su bile i moje emisije i same javne ličnosti. Bio je i veći izbor gostiju, jer sada nema baš i nema šta da se bira. Možda su i oni tada imali drugačiji odnos prema medijima. Ne mogu da kažem da su me baš nešto kritikovali ili napadali. U vezi sa napadom, samo Nezavisno udruženje novinara Vojvodine je bilo ono koje ga je primetilo i pružilo mi podršku. Inače, i mađarski novinari u Vojvodini imaju udruženje…

Kada biste u tu stolicu mogli da postavite još jednu-dve osobe sa kojima nikada niste uspeli da napravite intervju ili koje bi želeli da intervjuišete, ko bi to bio?

-Ja mislim da sam pozvala onog koga sam mogla. I sada se nadam da ću uspeti da napravim jednu emisiju u kojoj se diskutuje, gde predstavnici različitih stavova sednu i sučeljavaju svoja mišljenja licem u lice. Čini se da to ostaje neostvarivo. Postojala je možda samo jedna takva prilika, pred izbore 2016. godine. Došlo je do sukoba mišljenja i emisija je bila dobra. Nažalost, ni od tada nije bilo slične, a čini se da neće ni biti.

Da li to nedostaje današnjem novinarstvu?

-Veoma. Pre neki dan sam pročitala u Mađar So-u da prema rečima v.d. direktora mađarska informisanost nije dovoljna, već su potrebne i informacije u mađarskom duhu. Ovo nije nova formulacija. Ipak, baš bih volela da neko konačno objasni i definiše šta je to mađarski duh. Ko to određuje? I postavljam pitanje, ko je vršilac dužnosti direktora dnevnih novina da govori ovakve stvari. Njegov posao nije da uređuje, koliko ja znam. Ja četrdeset godina informišem ljude na mađarskom jeziku. Ako to nije dovoljno u mađarskom duhu, onda ne znam šta je.

Šta želite mađarskom novinarstvu u Vojvodini?

-Mladi kažu da je meni lako, jer sam pred penzijom, oni se ne sukobljavaju ni sa kim, s obzirom da su još na početku karijere. Ja želim i savetujem da se svi oslone na svoj zdrav razum. Ako neko nije radoznao, ne čuje stvari, to je problem, a ako bi neko uradio nešto drugačije, a ne dozvoljavaju mu, i to je problem. Ove dve emisije sam ja želela da napravim, a bilo je i ljudi koji su me u tome podržali. Htela sam i pustili su me da radim svoje. I ovo je važno. Ne se prepuštati, popuštati pred različitim pritiscima. Ne kažem da to uvek uspeva, ali se zato moramo truditi.

Ceo intervju sa Renatom Bađi Ribar možete pročitati na najčitanijem vojvođanskom portalu na mađarskom, Sabad Mađar So-u (szmsz.press).

Renata Bađi Ribar na primanju nagrade (druga s leva na desno) (Foto: szmsz.press)