Vlast se maćehinski odnosi prema poljoprivrednicima Imati i dovoljno i kvalitetne hrane je pitanje nacionalne bezbednosti – Poljoprivreda mora biti racionalizovana i planirana, inače neće funkcionisati

Poljoprivrednici i mlekari su ponovo morali da izađu na ulice da bi ih vlast shvatila ozbiljno. Ostavljeni su da danima protestuju na ulicama, da bi dobili barem verbalna obećanja o ispunjenju njihovih zahteva. Poljoprivrednici i stručnjaci nezavisni od vlasti kažu da se vlast godinama ne pravi poljoprivrednom na odgovarajući način. Oni se prema svima ponašaju maćehinski. Prema rečima stručnjaka, potreban je plan i strategija. Poljoprivrednici rade, ali je njihova situacija već godinama teška.

Prošle godine suša, a ove gljivična oboljenja

„Imali smo veoma slabu zimu, ali je ceo problem sa klasjem počeo u jesen, kada su insekti uneli virus u tlo. Trebalo je primeniti insekticid, ali to vreme nije dozvolilo“ – objašnjava inženjer poljoprivrede Ana Prćić, a zatim dodaje da je i zima bila slaba, klasnice nisu imale stanje mirovanja, sve vreme su rasle, a kako je otoplilo, pojavile su se gljivične bolesti.

„Septorija, gljivice, rđa, a sada su i žitarice u cvatu, pa se može pojaviti i fuzarijum. Treba dodati i da su hemikalije veoma skupe. Oni koji su se trudili da sačuvaju rod i pravilno koriste hemikalije, njima nije dovoljno četiri hiljade kilograma po hektaru da budu na nuli, a sve to ako pšenicu budu plaćali 20 dinara“ – kaže Prćić.

Inženjerka, koja savetuje poljoprivrednike na terenu, dodala je da je bilo i onih koji nisu imali novca da prskaju, pa je njihova pšenica zarazila i drugu parcelu.

Kako živi seljak?

Stefan Bastić gaji pšenicu, ječam, kukuruz, soju i paštrnak u Čantaviru. On je mlad poljoprivrednik, obrađuje osamdeset hektara. Kaže da voli da bude sam svoj šef.

-Ja sam na ulici, jer ako država ne pomogne, ako se nešto ne promeni, sigurno ćemo ići u minus, neće biti napretka. Prošle godine je bilo velikih problema zbog suše, a sada će nas cene pokopati. Ponovo prebrojavamo svoje pare, mnogo mora da se uloži u pšenicu. Mi nismo čarobnjaci da proizvedemo više od vagon pšenice. Ako ne bude 40 metričkih centi jutru zemlje, bićemo u velikom minusu. Već četiri puta sam prskao pšenicu, koštalo je više od 2000 dinara po jutru, a ovo je samo sredstvo, gde je gorivo, plus satnica, nikad i ne mogu to da izračunam, a i mašine moramo da održavamo. Jesenas smo kupovali seme za 90-100 dinara, osnovno đubrivo za 150 dinara, treba kupiti i prihranu, a sada hoće da nam daju 18 dinara za pšenicu. Morali bismo da proizvodimo 50 metričkih centi po jutru mesečno da bi nam se nekako isplatilo. Ako obrađujemo zemlju u arendi, onda smo gotovi. Ove godine je ogromna i šteta od divljači, za koju se ne može dobiti ni podrška, ni obeštećenje. Nije mi ostao nijedan struk suncokreta, a samo je seme koštalo šezdeset hiljada dinara. Vremenske prilike su bile pogodne za bolesti, a jako su bile nepogodne za zaštitu. Za vreme veoma vetrovitih dana vetar je toliko duvao da insekticid nije mogao da se zalepi za žito, a onda je došla jednonedeljna kiša… Ko nije mogao da se zaštiti, može mu potpuno propasti rod.

Poljoprivrednici kažu da ni ne uračunavaju u troškove sopstveni rad. Za prolećne zasade svi su očekivali da će subvencije stići, ali one naravno nisu poslate, a država do danas razvlači i odlaže naplatu.

-Dali su subvencionisani kredit, koji nije beskamatni, već samo ide sa smanjenom kamatom, ali su poljoprivrednici bili prinuđeni da ga koriste, kako bi mogli da zaseju svoju zemlju. U međuvremenu subvencija nije poslata, svi su dospeli u dugove. Ovo ovako nije nikakva pomoć, kaže čantavirski poljoprivrednik.

Ana Prćić dodaje da zaista nema takvog proizvođača koji ne pliva u kreditima.

-Država se ni ne obazire na to da ako proizvođač uđe u minus, povuče sa sobom ceo lanac. Ako seljak ne može da povrati sve na jesen, onda se kula od karata ruši.

Prerađivačka industrija umire, osnovni proizvod ne bi smeo da se proda

Prema rečima Ane Prćić, stručnjaka na ovom polju, ne treba se ponositi činjenicom da država i poljoprivrednici prodaju osnovni proizvod. Prerađivačka industrija umire. Imati dovoljno hrane odgovarajućeg kvaliteta pitanje je nacionalne bezbednosti.

-Mi smo prvi u svetu koji uzgajamo soju bez GMO, a sve to izvozimo u inostranstvo, kao i kukuruz, umesto da hranimo svinje, pa i to preradimo, pretvaramo u šunke, kobasice i prodajemo ih kao domaći proizvod, specijalitet. To zavisi od države, jer za to mora da se pruži podrška. Zašto seljak ne bi zatvorio krug? Od suncokreta bi pravio hladno ceđeno ulje. Razlog što to ne čini je taj, što mu postavljaju takve prepreke da jednostavno nije moguće legalizovati prodaju – kaže inženjerka poljoprivrede.

Pored toga, vojvođanska poljoprivredna zemljišta su katastrofalnog kvaliteta. Procenat humusa je dosta opao, a sve je to posledica činjenice da njive godinama nisu đubrene. Zašto?

-Zato što nemamo stoku. Četrdeset posto mojih proizvođača zatvorilo je svoje farme svinja, jer je bilo nemoguće preživeti u poslednjih pet godina. Dolaze iz sela u grad da kupuju svinje. Ugroženo je ne samo stočarstvo, već i svinjarstvo. Subvencije za stočare veoma kasne, čak ni za 2021. godinu na mnogim mestima još nisu isplaćene. Sve zemlje u okruženju, pa i Kosovo i Albanija, imaju gorivo oslobođeno poreza na luksuz, a subvencije su veće. U međuvremenu, jedva da je ostalo inženjera poljoprivrede koji zaista izlaze na njive, znaju šta se može, a šta ne može koristiti i zaista bi pomogli poljoprivrednicima. Kvalitetan intelektualni sektor je nestao. Ova država se poslednjih deset godina maćehinski odnosila prema svojim proizvođačima, bilo da su povrtari, stočari ili penzionisani poljoprivrednici. Možda bi negde i stigli da ministar poljoprivrede ima veze sa poljoprivredom.

Potrebna je racionalizacija

Inženjerka Prćić dodaje i to, da se mora planirati i racionalizovati. Ozbiljno shvatiti to, kakve se biljke i u kakvim oblastima mogu gajiti. Voćke i grožđe na pesku, ali to onemogućavaju poljoprivrednicima, jer ne mogu da prodaju proizvode. Zato vade voćke, sade useve, a to mora da se zaliva.

-Gde ima reke, treba da bude kultura koja zahteva vodu. Drugi problem su putevi, zemljane puteve poljoprivrednici moraju sami da popravljaju. Zelene zone su ukinute. Ne postoji desetogodišnji plan, a u poljoprivredi ne može drugačije. Vlada opštenarodno malodušje – dodaje Ana Prćić.

Naš glas im treba, a sada nas se klone kao gubavaca

Laslo Toldi takođe proizvodi pšenicu, ječam, suncokret i kukuruz u Čantaviru, na pedeset hektara.

-Najveći izazov je opstati, a po ovim cenama to nije moguće. Ili ćemo staviti bravu na farmu ili ćemo je prodati. To je začarani krug, dok je ova administracija na vlasti, ovo se sigurno neće menjati. Nigde u Evropi ne postoji da se na jednu nekretninu plaćaju dva poreza – jedan u vidu poreza na imovinu, a drugi u vidu odvodnjavanja. Po mom mišljenju, ovo zahteva veću saradnju. Kako drugi ne vide u kolikoj smo nevolji? Ili se plaše. Kada je vreme za glasanje, svi političari su tu, a sada kada smo u nevolji, bar bi mogli da izađu i pitaju kako smo. Izbegavaju nas kao gubavce, ali im je moj glas trebao? Pre petnaestak godina obećavali su da će rešiti osiguranje, ali se to nikada nije dogodilo. Onomad je to Arpad Fremond obećao, ali se ništa nije dogodilo. Svakodnevno se veoma razočaravam u Mađare. Ovde, gde su velika poljoprivredna zemljišta, ne možemo da se okupimo – kaže Toldi razočarano. On dodaje da im je obećano da će novac biti na računu prilikom setve, ali ga on još nije dobio.

-Treći put nanovo sadim suncokret, još nisam dobio pare od države, ali porez, e pa to pristiže… Ne bi bio problem da smo deset godina dobro živeli, ali i tada smo samo preživljavali…

Danijel Sabo Cibolja iz Kelebije drži krave muzare, a takođe uzgaja i pšenicu i kukuruz.

-Ono što rodi, to i potrošimo za ishranu stoke, jer stado čini 30-35 krava. Ako se situacija ne promeni, ljudi će izdavati zemlju, prodavati krave i odlaziti u Nemačku da voze viljuškare ili peru sudove – takođe razočarano kaže Sabo Cibolja.

Oni predaju oko 300 litara mleka.

-Mi nismo imali problem sa aflatoksinom, sa premijom zajedno dobijamo ispod 70 dinara za mleko, a sa ovakvim cenama goriva ne možete mnogo da uštedite na ponovnoj setvi. U pograničnom pojasu su se namnožile životinje, to što divlje svinje rade u sezoni žetve je bukvalno katastrofa, a za štetu nanetu od strane divljači ovde se ne može dobiti ništa – kaže ovaj farmer iz Kelebije.

Prema njegovom mišljenju, trebalo bi racionalizovati proizvodnju, tako da se tamo gde je moguće uzgajaju vodozahtevne kulture, a gde to nije moguće, saditi voćke i grožđe.

Dotle je Balint Kovač prinuđen da prospe mleko, jer im ga neće preuzeti nedelju dana zbog aflatoksina. Kaže, godinama slušaju obećanja, a ništa drugo se ne dešava.

Arnold Anitič iz Čantavira ima pedeset krava muzara, ali sada dobija samo 50 dinara po litru mleka. Otkupna cena bikova je takođe loša, ali ne bi mogli ni da ih prodaju i ako bi hteli.

Peter Feldi se takođe bavi uzgojem biljaka u Čantaviru, a ima i nešto stoke. Dodaje, da će ako ovako ostane i oni staviti bravu na farmu, sesti i ispružiti dlan, kao i svi ostali.

Poljoprivrednici su razočarani. Kažu da je to uglavnom zato što rade, a ne mogu da sastave kraj s krajem. Mnogi od njih su mladi ljudi koji su odlučili da ostanu ovde. Koliko će izdržati? Kada će im ponestati strpljenja? I da li će to država sačekati?

Protesti poljoprivrednika (Foto: beta.rs)