Od subote mi je na pameti jedan stari, pomalo otrcani vic.

Jedna osoba kaže svom prijatelju: Ej, ovaj film idem da gledam po šesti put. Ali zašto?  – pita onaj drugi. Zato što u filmu ima jedan glupi biciklista kog udari tramvaj. Zanima me da li će ovaj put primetiti da tramvaj dolazi…

Tako nekako razmišljam i o petom u nizu protestnom skupu i šetnjom u Beogradu, s obzirom da sam 1996. godine, u jednom od protestnih masovnih marševa posle nameštenih i ukradenih izbora i ja lično prodefilovao zajedno sa vojvođanskim Mađarima, koji su u zbijenim redovima politizirali iza tadašnjih opozicionih lidera, da zajedno sa profesionalnim političarima podrže legitimne zahteve ili one koji su se tako činili. Onda je iz Evrope došao španski političar (seća li se još neko Felipea Gonzalesa?) i nastao je srpski zakon nazvan po njemu, Lex specialis. Ali to je već istorija, koja – kako znamo – ima tendenciju da se ponavlja.

Tajna mašine

Mesec dana nakon pucnjave 3. i 4. maja, Beograđani su ponovo šetali u znak protesta zbog širenja nasilja. Manjih i većih protesta je bilo i u drugim gradovima, ne samo u Srbiji, već i u nekim evropskim gradovima. U susednim zemljama, štampa piše da je situacija u Srbiji napeta do pucanja, demonstracije su sve intenzivnije, oni koji izlaze na ulice sve glasnije zahtevaju promene, uključujući i slobodu štampe, regulisanje tabloida i Tv stanica. Meni je bilo prirodno da su upravo ovi medijski proizvodi prećutkivali ili minimizirali proteste, pa nisam ni pokušavao da na domaćim kanalima tražim direktan prenos demonstracija u prestonici. Međutim, otkrio sam misteriozno dugme na svom mobilnom telefonu, a koje me je dovelo do opozicione TV stanice koja je emitovala poseban program o pokretu, sa studijskim intervjuima, sa  sve izveštavanjem sa terena, kao što to rade proizvodi slobodne štampe civilizovanog sveta. To, što sam sve ovo postigao kao građanin za kog se zna da se ne razume u tehničke stvari, samo je neka vrsta šlaga na torti, pa sam mogao da vidim i čujem šta se dešava u glavnom gradu države. Pa, protest, koji je svake nedelje postajao sve masovniji, bio je zaista dostojanstven, povremeno i dirljiv, i ulivao je nadu za pristalice demokratije, baš kao i decembra 1996. godine. Šta je usledilo posle toga, oktobra 2000. godine, drugo je pitanje. Ovo, odnosno posledice, analizirali su naučnici društvenih nauka i očigledno će se analizirati još dugo u budućnosti.

Hijene i lešinari

Verovatno je potrebno analizirati i to, zašto aktuelni režim protestnu masu naziva hijenama, lešinarima, alkoholičarima i narkomanima. Zašto oci i neke majke vladajuće stranke vređaju predstavnike opozicije u parlamentu? U nekim slučajevima, rečnik koji čujemo iz (bivšeg) Časnog doma preko emitovanja državnih TV kanala ne dostiže ni nivo svađa i tuča u kafanama, što je naravno, nedostojanstveno i sramota, budući da u opozicionim klupama sede i izabrani predstavnici naroda. Osnovni ton je ovoga puta dao sam šef države, njegovi sledbenici samo kao papagaji ponavljaju uvrede, pa se gore navedene reči i epiteta sve češće čuju i čitaju širom Srbije. Posle subotnjih demonstracija, sam predsednik Republike je na društvenim mrežama napisao da „ moramo da se udružimo, da se zajedno borimo za bolje ekonomske rezultate i uslove života“. Srpski rečeno: sad hoće da pregovara sa hijenama i lešinarima, takozvanim ološem, iako je više od decenije svime upravljao sam „bio je predsednik svega“ – kako se izrazio prestonički novinar. Ova predsednička poruka bi mogla da bude znak zanimljivog preokreta, ako je iskrena, a ne vapaj svemoćnog vladara sateranog u ćošak.

Mi plešemo trčeći

Najveća i sada jedina vojvođanska mađarska stranka je deo ove vlasti sa preko osam državnih sekretara republičkih ministarstava i nekoliko pokrajinskih pomoćnika sekretara, zato su morali da se pojave u unapred određenom broju na masovnom mitingu u prestonici 26. maja, a koji je organizovala vladajuća partija i koji je sprala kiša.

Aktuelna vlast se ponašala kao Miloševićevi decembra 1996. godine, kada su takođe organizovali „kontraminting“. Mađarske učesnike na ovom mitingu, prevozili su iz Subotice autobusima iz Mađarske, ali o ovome nije objavljen nijedan izveštaj, a članovi stranke i aktivisti koji se vredno pojavljuju na internetu, ćutali su. Nisu ništa znali ni o autobusima iz matične zemlje, stigli su – prema nekim vestima – u privatnoj organizaciji. Mora da je bio neko ko je dobio milione na lutriji ili lokalni naslednik preminulog bogatog američkog rođaka. Ako su uopšte i otišli za Beograd, a nisu samo poslali terenske članove i simpatizere.

Međutim, ima dosta slikovnog sadržaja sa hipodroma i festivala narodnih igara: predstavnici su bili i u žiriju, možda i kuvali, a svakako se svuda slikali. Tu su bili i propagandisti partijske štampe, koji su nudili svoju robu. Ministar informisanja bilo koje bivše i sadašnje diktature bi im mogao pozavideti.

A šetnje Beogradom će se nastaviti, jer je demonstracija i protesta bilo i biće u još nekoliko gradova Srbije. Sada će biti teško zaustaviti protestne pokrete, sve dok lideri zemlje ne ispune barem neke od zahteva protestanata.

A ono što mogu da navedem kao zaključak u odnosu na zlatno doba je jedno s ispred reči od 4 slova, da bismo preciznije znali kako živimo. Ta reč se rimuje sa rečju janje.

Protesti u Beogradu (Foto: nova.rs)