Portal szmsz.press pisao je za vikend da Vučić jako želi sedamsto miliona dolara vredan stadion.

Čini se da je predsednik Srbije bio toliko zadivljen atletskim stadionom u Budimpešti, iz čije je VIP lože mogao da posmatra takmičare među istočnim diktatorima i zapadnim optuženim (ili već osuđenim) političarima na Dan Svetog Ištvana, da i on hoće jedan takav kod kuće.

-Planiramo da napravimo jedan prelepi atletski stadion kakav je napravljen u Budimpešti. Mađarska na fantastičan način proširuje svoje sportske kapacitete. Pored izgradnje nacionalnog fudbalskog stadiona, u našim dugoročnim planovima je i izgradnja atletskog stadiona. Onakvog, kakav smo videli u Budimpešti – rekao je Aleksandar Vučić, prema čijem mišljenju Srbija ima sve više sportista, pa bi izgradnja atletskog stadiona bila dobra „za našu budućnost, ali i sa stanovišta organizovanja budućih takmičenja“.

Prema Vučićevim rečima, do oktobra bi trebalo da bude doneta odluka o stvaranju sportskog centra koji bi obuhvatao atletski stadion, bazene i skakaonice. „Moramo da nađemo rešenje za ovo“ – naglasio je on.

Portal je, međutim, citirao i rezime novinske agencije AP, koja je u vezi sa početkom Svetskog prvenstva u atletici u Budimpešti objavila, da je izgradnja Nacionalnog atletskog stadiona koštala skoro sedamsto miliona dolara.

Da ponovimo: sedamsto miliona. U dolarima. Koliko ovo može biti u dinarima? Sedamdeset i pet milijardi? Može li se to napisati brojevima? 75 000 000 000? Da to vidimo napisano, da li možemo pojmiti koliko je to novca?

Kako prenosi AP, mogla bi biti reč o konstrukciji kakvu smo već videli u Kini, Rusiji ili Kataru, gde država troši milione ili čak milijarde na organizovanje velikih međunarodnih događaja, što pruža priliku ponekoj zemlji da pokaže svoju snagu na međunarodnoj sceni, a ako se događaj oceni uspešnim, čak i „nedostaci“ zemlje domaćina (verovatno pod tim novinska agencija podrazumeva nedostatak privrženosti demokratiji…) biće manje upadljivi.

Ali da se vratimo na reči predsednika! Vučić je rekao da je Srbija po modelu Mađarske poslednjih godina započela nekoliko investicija u sportsku infrastrukturu. Izgradnja fudbalskih stadiona u Leskovcu, Loznici i Zaječaru, koja je koštala sedamdeset i osam miliona evra, privodi se kraju. A ovo već zadaje glavobolju, iako još nisu ni završeni: „Problem je održavanje onoga što smo stvorili. Moramo pronaći rešenje za ovo. Molimo najsavremenije međunarodne kompanije da nam pomognu u upravljanju stadionima koje smo izgradili, jer nema govora da ih poverimo opštinama, to bi naime bila katastrofa. Imamo problema i sa održavanjem tribina“ – rekao je Vučić.

Tako da i on zna da ako izgradnja (tačnije njeni troškovi) nekako i uspe da se sredi, kada prođe blistavo i sjajno otvaranje, gde šampanjac teče u potocima, a ćevapi sa kavijarom se troše na kamare, naredni dan mora da počne da se održava ta velika stvar, mora da se plati košenje travnjaka, čišćenje, struja i sve ostalo, ali nema prihoda i onda se postavlja pitanje „iz čega?“ tj. ključna dilema.

Ne kažemo mi da ne treba graditi stadion… Zašto da ne? Ako je u zemlji sve u redu, ako zdravstveni sistem dobro funkcioniše, ako u svakom trenutku možete da dođete do lekara, ako su bolnice opremljene savremenom opremom, ako oboleli od raka ne moraju da čekaju mesecima na zračenje, ako ne otpada fasada u školama, a nastavnici mogu i na kraju meseca da kupe namirnice, ako pripravnik može da živi od svoje plate i ako ga od osnivanja porodice ne odvraća beda koja ga čega na njegovom bankovnom računu, ako penzioner može da plati grejanje u januaru, ako se obezbedi javna bezbednost u školama i pograničnim selima… Dakle, ako sve to postoji, onda neka se izgradi onoliko stadiona koliko država može da podnese.

Ali dotle???

Ali srećom, u ponedeljak je naš predsednik morao da se bavi drugim stvarima – u vidu puta u Atinu, na šta su nas on i njegovi potčinjeni danima upozoravali. Ministar odbrane je takođe zabrinuto rekao u kameru televizije Pink da će šef srpske države 22. avgusta „prisustvovati važnom međunarodnom sastanku“, i stoga očekuju da će Aleksandar Vučić biti pod pojačanim napadima „zbog sankcija koje će se uvesti Rusiji“.

A važan međunarodni sastanak je pak jedan neformalni sastanak zvaničnika balkanskih država i Evropske unije. Pored Zapadnog Balkana, tu su bili i predstavnici balkanskih država EU, a tema je bio plan rasta Zapadnog Balkana. Što jednostavno znači to, da Brisel želi da razgovara o finansijskoj podršci regionu, o stvaranju nekakvog zajedničkog tržišta u regionu. To je dobra stvar. Za ovo se i Vučić ranije zalagao, to se zvalo Otvoreni Balkan… Pa, u tome nema prevelikog pritiska, ma koliko naš predsednik samog sebe sažaljevao.

A koji je i ovako našao način da priča gluposti kada je izjavio: Proširenje EU nije realno, jer „deset zemalja izdržava dvadeset i sedam u Uniji“, pa „čim čuje predloge za vladavinu prava, tačno zna o čemu se radi“. Aha. A u sledećoj rečenici je rekao da je iz razgovora sa Ursulom fon der Lajen shvatio da će „Zapadni Balkan dobiti dalju finansijsku podršku“.

Pa, ko sad ovo shvati, blago njemu. S jedne strane, po ovome, jadne te „desetak zemalja“ koje ne samo da izdržavaju dvadeset i sedam, već i Balkan. Dakle, tu ima novca, pa možda ima nešto u toj vladavini prava.

S druge strane, Evropska unija ne funkcioniše na taj način. Vučić to jako dobro zna i briga ga što to i drugi znaju.

Predsednik Srbije je odavno prešao nivo, da bi stvarnost na njega bilo na koji način uticala.

Aleksandar Vučić na otvaranju Svetskog atletskog prvenstva u Budimpešti (Foto: time.rs)