Suvo lišće šušti, ali ovaj zvuk nadjača krckanje jednog oraha. Odjednom se prekine tišina, svi se osvrnu na trenutak, ali kada se posle dve sekunde ispostavi da se ništa bitno nije slomilo, samo je buđavi orah bio žrtva, svi se vrate svojim zadacima.
U vazu se sipa sveža voda i stavlja se novo cveće, mala metla pomaže da se ukloni mahovina sa mermera, prskanje sredstva protiv korova pokazaće svoje dejstvo tek posle nekoliko dana. U međuvremenu se smenjuju ljudi, stižu novi, koji klimaju glavom onima koji se već upućuju u pravcu svojih automobila. Stari poznanici se sretnu: „Pa i vi ste tu? Tu smo, došli smo, ali već i idemo, bojimo se da ćemo dugo čekati na granici. Kako ste, dobro ste?“ Površni razgovori generisani pristojnošću među ljudima koji su nekada bili prijatelji, a sada su samo poznanici, jer ih je vetar života razneo na hiljade kilometara jedne od drugih.
Onda, umesto uobičajenog šapata na groblju, jedan sredovečni muškarac kaže naglas osobi koja stoji pored njega:
-Vidiš kako je interesantan ovaj naš jezik. Plačem među grobovima (igra reči na mađarskom: sirok – plačem, sirok – grobovi, prim.prev.) Razumeš, zar ne?
-Razumem, naravno. I meni se skotrljala jedna suza niz lice. I ja plačem među grobovima. Idemo kući?
-Idemo. Samo pre toga popijmo jednu za zdravlje naših voljenih, koji nisu više sa nama, jer sam uzalud mislio da će bol koju je uzrokovao njihov odlazak jednom proći, izgleda da se to nikad neće desiti.
Suze (Foto: icrcat.com)
