Časna reč, nemam običaj ovo da radim. Da izvadim članak koji sam napisao pre deset, petnaest, dvadeset godina (a kojeg se ionako niko ne seća), ponovo ga postavim, a onda se zavalim u stolicu, zadovoljan što sam ispunio normu za taj dan. Ali sada – a u vezi sa nedavno usvojenom medijskom strategijom Mađarskog nacionalnog saveta – mislim da je to nekako opravdano.
„Rezervat je, kao što znamo, napravljen da bi preostali i još neistrebljeni Indijanci mogli u njemu da žive mirno i spokojno. Shodno tome, dragi Inidijanci koji su još živi, u svom rezervatu žive gotovo u idiličnom miru – ili je barem takva nametnuta slika o njima. Puše lule oko logorske vatre, plešu oko totema, grade vigvame, ponekad idu u lov na bizone i to je to. U jednom rezervatu nema problema, nema napetosti i rada sa kaubojima koji su van granica rezervata u većini, nema trvenja u plemenu, svađa, tuča, a i zbog čega bi bilo kada je upravo to poenta, da je svima u rezervatu dobro i svi su srećni. A rezervatska štampa je ta koja prenosi ovu pogrešnu i lažnu sliku javnosti. (…)
Ako je nekako i moguće dokučiti i formulisati pakao informisanja mađarske manjine u Vojvodini, onda je ovo gore navedeno možda najadekvatniji i najrelevantiji pristup. Zanimljivo je i poređenje (zarad primera) „kaubojske“ štampe sa manjinskom, odnosno „indijanskom“ štampom. Korumpirani političar, samovoljni direktor, zloupotreba zakona ili čak samo loša pozorišna predstava? Sve su to teme na koje mejnstrim štampa skače, gazeći jedni druge, a dilema da li o njima pisati ili ne, ni ne nameće se. Rezervatska štampa radi upravo u suprotnom smeru i na suprotan način. Prva reakcija je razmatranje, razmišljanje, strepnja ili strah, a zatim, u najčešćem slučaju, sledi nedelovanje. O korumpiranom političaru ne treba pisati zbog toga jer je „naš“, o samovoljnom direktoru pak zato što on možda ima moć i može da uzvrati, a opet ne treba dirati ni pozorište, jer je takođe „naše“ pozorište. Ili se bojimo ili se plašimo za nekog. (…)
Ako hoćete – to je autocenzura. Rezervatska štampa – ako vam se to više sviđa. I zaista – ne zbog samoodržanja, već zato što je slika tako potpuna – a to je očekivanje i one „druge strane“ da se tako izrazim. Druga strana je ona o kojoj pišu. „Zašto se bavite mnome, indijanskim poglavicom, ima dovoljno kaubojskih glavešina, akajte njih, a ne mene!“ „Zašto sad opet morate da se bavite poslovima indijanskih optšina, što ne istražite potrošnju zobi kod konja kauboja?“ „Nisam ovo očekivao da ćete baš vi naskočiti na mene, možda je predstava koju sam organizovao bila glupost, ali ipak, baš vi…“ Sve same poznte rečenice, poznate reakcije. Jedna od najtužnijih istina je da i stanovnici rezervata, uprkos svim drugim izveštajima imaju upravo ovo očekivanje: ne pišite o nama ništa osim lepog i dobrog. Pušimo lulu, igramo, pravimo vigvame, lovimo bizone… Krug se ovde zatvara.
Sve sam ovo napisao pre deset godina, 2013.
Vigvami (Foto: visitmt.com)
