Gornji Breg. Topao dan. Pretopao za ovo doba godine, ali odličan za preoravanje zemlje sa sinom. Dete u traktor, pa hajde na njivu. Valja učiti od malih mogu kako se obrađuje zemlja.

U novu godinu se ulazi tako što se sećamo naših dragih ljudi koji više nisu s nama na ovom svetu. Zatim se vraćamo onima koji to jesu i čuvamo ih, jer život brzo prođe…

Ukrašeni prozori uvek plene poglede. Zapitah se čijih su ruku delo, koliko li je ljubavi u njih utkano. Iz kuće se čuje dečji smeh. To su ti mali kreativci čiji roditelji neguju njihovu maštu.

„Zovi ženu da mi pomogne da uhvatim prase“, dobacuje mi čika od preko 80 godina. Posmatram ga kako vešto namešta neko teško bure i podiže cigle. Trećeg januara mu je rođendan. Živ bio!

Bogaraš. „Dobar dan, da li nas tražite?”, pita me čovek. Rekoh – ne, ali bih da vas pitam šta radite danas i kako živite. Pripremaju novogodišnji ručak. Neki dan je ćerka napunila dve godine, ona ostaje kod kuće, dok roditelji uveče idu na lokalnu žurku. Sin uči za automehaničara, bistar je, voli da popravlja motor, jedan je od najboljih u razredu.

Tornjoš. Ovde deca iz Bogaraša pohađaju školu nakon završenog četvrtog razreda, pošto dalje nema. U školi ima tek jedan do tri učenika po godini.

Pustili me ljudi u svoje dvorište da jurim kokoške, guske i ćurkice. Njihov pas trči za mnom, mnogo mu je sve ovo zabavno. A i meni je.

Na ulici malo mače njavrče i posmatra prozor neke kuće. Kucam na prozor. „Dobar dan, da li je ovo vaša mačka?“. Jeste. Izlaze po nju. Ulazim u dvorište i vidim mnogo pasa i mačaka. Jedan se sakrio u kokošinjac. Tamo je toplo, kažu, pa voli da spava sa kokoškama.

Vraćam se u Bogaraš. Selo se po crkvi poznaje. Kad u daljini vidite toranj crkve, znate da se oko njega krije život. Nakon što su mi deca pokazala motor i kako se super zabavljaju u onoj zadimljenoj prostoriji jer je peć loša, proveli su me po selu da mi pokažu znamenitosti. Crkva je nova, sagrađena tek pre nekih godinu dana. To je „vrhunac sela“, objasnila mi je devojčica koja je bila turistički vodič. Bogaraš je ranije imao pekaru, ali je ona zatvorena. Svečano su mi pokazani jedina radnja u selu, pošta i lokacija nekadašnje kafane.

Seoska žurka otvorenog tipa. Svi su dobrodošli. Svako donosi svoje piće i hranu i onda međusobno dele. Zaigralo se i kolo u čijem središtu je skakutala srećna devojčica sa svetlećim patikama.

Foto galerija:

Vojvodina (Foto: Mina Delić)