Često čujemo da se u našim obrazovnim ustanovama, pored obrazovnog zadatka, naši pedagozi bave i sa bezbroj drugih zadataka, organizovani u timove, vrše i planski i analitički rad. Jedna takva aktivnost je i školsko samovrednovanje.
Svrha ovoga je upravo unapređenje kvaliteta obrazovanja, što omogućava školama da analiziraju sopstvene procese rada, identifikuju prednosti i slabosti i razvijaju strategije razvoja na osnovu vrednovanih indikatora. Sprovođenje procesa samoevaluacije u školi je stoga pre svega neophodno da bi se stekao uvid u to kakva je škola, koje su njene dobre strane i koja je oblast rada koju treba unaprediti.
U Srbiji je školska samoevaluacija obavezna i uvedena reformom obrazovanja u poslednjoj deceniji. Jedan od najvažnijih koraka u implementaciji sistema samovrednovanja bilo je donošenje Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja 2009. godine, jer se ovim zakonom uređuje osnovni okvir organizacije obrazovanja u Srbiji, tj. uvode novi koncepti, uključujući i pomenuto obavezno samovrednovanje škole, sa ciljem kontinuiranog unapređenja školskih aktivnosti.
Kako je organizovan proces samoevaluacije u školi? Prvi korak je uvek izbor tima za samoevaluaciju, koji prvo definiše oblasti koje se vrednuju. Veoma je važno da škola za to pripremi plan. Za ovaj proces su dostupni različiti materijali za podršku – pored detaljnog opisa procesa, priručnici takođe uključuju i ključne oblasti koje pokrivaju ceo rad škole. Svaka ključna oblast ima svoje oblasti procene, koje definišu indikatore koji karakterišu sadržaje i aktivnosti koje se procenjuju. Samoevaluacija u srpskim školama se obično sprovodi periodično, u skladu sa smernicama i preporukama relevantnih obrazovnih institucija. Konkretan vremenski okvir za sprovođenje samoevaluacije varira od škole do škole, ali postoji određeni ciklus koji uključuje redovne evaluacije – obično se obavljaju redovno, na primer svakih nekoliko godina. Ovo može zavisiti i od smernica Zavoda za ocenjivanje kvaliteta obrazovanja i obuke ili drugog nadležnog prosvetnog organa,kao što je bio slučaj na početku ove školske godine, kada je Ministarstvo prosvete školama poslalo smernice za organizaciju i sprovođenje obrazovno-vaspitnog rada za školsku 2023/2024. godinu. Prema ovom dokumentu, u godišnji plan rada svake škole, planeri su bili u obavezi da unesu samoevaluaciju rada škole u dve oblasti: kvalitet podrške učenicima i etos škole (opšta atmosfera u istoj, tolerancija, osećaj zajedništva, dobri međuljudski odnosi, osećaj sigurnosti, briga). Samoevaluacija je morala da se održi u prvom polugodištu, da bi se na početku drugog sproveo akcioni plan za razvoj podrške i etosa.
Škole često prate definisani ciklus samoevaluacije, koji može uključivati početnu samoevaluaciju, zatim postavljanje ciljeva poboljšanja, sprovođenje akcionog plana, praćenje napretka i konačno evaluaciju rezultata. Škole mogu da sprovode samoevaluaciju u pripremi za eksternu evaluaciju ili kao deo procesa kontinuiranog unapređenja kvaliteta.
U sprovođenju samoevaluacije glavnu ulogu ima školska zajednica. Nastavnici imaju ključnu ulogu u identifikovanju prednosti i slabosti nastave, analiziranju metoda rada i efikasnosti nastave. Važnu ulogu ima i rukovodstvo ustanove, jer su direktor škole i drugi članovi uprave odgovorni za upravljanje procesom samoevaluacije. Tokom procesa, oni mogu pružiti smernice i podršku zaposlenima u školi. Oni zaposleni koji obavljaju administrativne poslove mogu učestvovati u prikupljanju podataka i pružanju informacija o školskom okruženju. Uključivanje učenika u proces samovrednovanja je sve češći. Njihova gledišta i povratne informacije mogu pružiti dragocen uvid u kvalitet obrazovanja i svakodnevnog školskog života. Saradnja sa roditeljima takođe može biti deo procesa samoevaluacije. Roditelji mogu dati informacije o tome kako škola komunicira sa njima, kakvu podršku pruža učenicima i o drugim aspektima školskog života.
Samoevaluacija se stoga sprovodi u nekoliko oblasti, a jedan od ključnih je kvalitet nastave i učenja – ovde se analizira efikasnost nastavnih metoda, primena različitih pedagoških pristupa i korišćenje resursa. Naravno, ne treba izostaviti ni vrednovanje rezultata učenika kroz testove, ocene i druge aspekte. Etos se odnosi na oblast školske kulture, atmosfere i odnosa u školi, vrednuje se u posebnoj oblasti za saradnju sa roditeljima i lokalnom zajednicom, vrednuje se konstantna obuka nastavnika i podrška istima da razviju svoje veštine uz učešće učenika u školskim aktivnostima, sportu, umetnosti i drugim vannastavnim aktivnostima.
Ove oblasti su često primarni fokus samoevaluacije, ali škole mogu da prilagode proces svojim specifičnim potrebama i prioritetima. Važno je naglasiti da je ključ za uspešno sprovođenje procesa samoevaluacije transparentnost, uključenost svih relevantnih aktera i kontinuirano praćenje.
Samoevaluacija se ne završava evaluacijom ključnih oblasti: važno je upoznati učesnike sa dobijenim podacima. Izveštaji takođe moraju da sadrže mere predložene za unapređenje onih aktivnosti gde je to neophodno i pokazalo se kao prioritet. Ove mere će pomoći instituciji da izgradi svoje prednosti, ublaži svoje slabosti i eliminiše moguće negativne efekte.
Andrea Galgo Ferenci
Škola (Foto: citajfilter.com)
