Knjiga bivšeg mađarskog ministra spoljnih poslova i diplomate Geze Jesenskog objavljena je pod naslovom Pokušaj saniranja Trijanona – susedska politika Mađarske u godinama promene režima, a koja se naravno bavi mađarskom susedskom politikom u periodu promene režima. Knjiga je u već drugom, proširenom izdanju predstavljena početkom januara u Budimpešti.
Na manifestaciji je, između ostalih, učestvovao i Zoltan Devavari, koji je obradio jedan zanimljiv deo savremene istorije vojvođanskih Mađara. Konkretno je citirao Andraša Agoštona, bivšeg predsednika DZVM-a, koji je 1990. godine definisao Mađare iz južnog regiona kao one koji ne znaju sopstvenu prošlost, koji ne znaju ko su, a nije bilo organizacije ili istraživačke radionice koja bi čuvala njihov identitet.
O ovoj izjavi bi se verovatno moglo nadugačko raspravljati, mogli bi se nabrajati argumenti i kontraargumenti, ali to ovoga puta nije cilj. Trijanon kao trauma, simbol, političko oruđe i ko zna šta još, redovno se pojavljuje u javnom diskursu. Da pomenemo samo onaj najlegendarniji citat: Mađar je onaj koga boli Trijanon.
Očigledno je da ima istine u ovoj rečenici i životnom osećanju, pogotovo ako razmislimo o situacijama u kojima smo diskriminisani od većinske nacije, kada nas „teraju“ nazad u Mađarsku, brišu imena naselja na našem jeziku i mogli bismo da nabrajamo u nedogled. Ali razmislimo ipak malo dublje: ako nas je 20-ih i 30-ih godina prošlog veka boleo Trijanon, da li taj osećaj znači isto to i danas, 2024. godine?
- novembar, Jadranska obala, Fla-Vor-Aid
Novogodišnje praznike sam proveo u svom omiljenom gradu, Sarajevu. Iako ovo još do sada nikada nisam video napismeno, niti čuo da je izgovoreno, činjenica je, da je Sarajevo glavni grad jugonostalgije. U novogodišnjoj noći nastupili su Crvena jabuka i Zabranjeno pušenje, a pili smo pivo uz pesmu „Sve je lako kad si mlad“ Prljavog kazališta u kafani Havana koju vode Ćeremida blizanci iz Plavog orkestra. Klub Tito Cafe je u isto vreme i jugoslovenski muzej, u centru grada možete videti spomen-izložbu benda Indexi, na sve strane možete kupiti Tito-zidne kalendare, stare registarske tablice, partizanske kape i slično, i mogao bih još da nabrajam.
Jugonostalgija, koju žale mnogi, posebno oni tipa „ja sam i tada bio pravi Mađar, samo sam morao da budem član partije“, često se tretira kao površno životno osećanje, za čega platforme društvenih mreža ili porodični razgovori na primer, očigledno obezbeđuju osnovu za to.
Kada se jedan ovakav članak pojavi, na primer, na sajtu Sabad Mađar So-a, odmah počinju komentari tipa „sve je bilo bolje u stara vremena“. Tada je u ovoj ili onoj fabrici radilo više hiljada ljudi, moglo se ići i na zimovanje i na letovanje, porodičnu kuću smo izgradili od jednogodišnje berbe voća i tako dalje.
Pored toga, je li, pominju se i legendarne marke. Motocikli Tomos, automobili Golf proizvedeni u Sarajevu, tačnije u Vogošći, namirnice poput Fla-Vor-Aid bezalkoholnog pića, Bronhi bombone, Ledo sladoledi, Kraš bombone. O uspomenama muškaraca iz vojske i da ne govorimo. Jer, zanimljivo, stariji ljudi ne pričaju o služenju vojske nekom stranom narodu, već da su boravili u Bosni, Makedoniji i Sloveniji, stekli mnoga iskustva i doživotne prijatelje.
Vojvođanski mađarski Trijanon
Međutim, ovo je samo površina, dubljim, duhovnim delom priče niko se nije bavio. Nije moderno. Naime, u javnom mnjenju preovladava mišljenje, da su se posle decenija ugnjetavanja, posle 1990. godine Mađari konačno pronašli, mogli smo da budemo Mađari i postali smo slobodni.
Dok je u stvarnosti raspad jugoslovenske titoističke države za mnoge vojvođanske Mađare značio sličan duhovni šok, kao Trijanon 70 godina ranije. Pre nego što me branioci mađarizma napadnu nacionalnim bodežima, da objasnim na šta mislim.
Generacija čiji su pripadnici rođeni sedamdesetih ili početkom osamdesetih, socijalizovana je u duhu ondašnjeg vremena. Bili su slobodniji i otvoreniji prema svetu od svojih sunarodnika u matičnoj zemlji. Na njih su uticali kulturni i ekonomski uticaji koji su gore navedeni.
U sredinama naseljenim mađarskim življem, mogli su da komuniciraju i sređuju poslove na mađarskom, nisu osećali nikakvo kršenje prava, nisu se osećali inferiornim u odnosu na Srbe i Hrvate. Pred sobom su imali primer svojih roditelja. Bili su građani jedne države od 23 miliona stanovnika, u kojoj su se osećali prijatno. Makarska i Kranjska gora obeležile su leta i zime njihovog detinjstva. Znali su da posle školovanja mogu da se zaposle, eventualno tamo gde su radili i njihovi roditelji. Zasnivali su porodicu, gradili kuću, putovali, sklapali prijateljstva. Imali su životnu viziju pred sobom.
Međutim, sve je to na deliće rastureno dolaskom Miloševića, Tuđmana i ostalih na vlast, ratom i raspadom zemlje. Bilo je onih koji su se našli u vojsci na pogrešnom frontu, drugi su radije dezertirali, ali je u celini stabilna vizija budućnosti izgrađena u njihovim glavama postala magla, a oni su ostali ovde, izgubljeni u vremenu i prostoru.
Danas, više od tri decenije kasnije, ova generacija još uvek nije pronašla sebe. Neki pokušavaju da pronađu identitet u svom mađarstvu, drugi su se asimilirali, neki zaglavili u jugoslovenskom načinu života, a većina njih sada čami po stranim zemljama bez korena i bez ičega za čega bi se držali. Tamo će novija generacije već moći da se identifikuje, ali ne kao Mađari.
Ukratko, vojvođanski Mađari imaju jedan Trijanon više u odnosu na Mađare u matici. A za obradu ovoga, ne postoji nikakva pomoć niti uputstvo, iako bi možda bilo vredno time se pozabaviti.
Kornel Bajtaji
FlaVorAid jedne generacije (Foto: kupindo.com)
