Čak i odavde, izdaleka, čini se da je protekla nedelja bila prilično sramna za mađarsku diplomatiju. Budimpešta je dobila šamar odakle nije očekivala: od Turske.

Tačnije, nije to bio ni šamar, ako bolje pogledamo, više je ličilo na nipodaštavanje, što je, ako je moguće za stepen i gore, jer pokazuje da uprkos naporima Mađarske da pronađe saveznike za sopstvene borbe protiv Zapada, ovi saveznici je ne smatraju ravnopravnim partnerom. Najpre je smatraju kurirom, koji se može zezati u bilo kom trenutku.

Najnoviji, više nego spektakularan primer za to je da se u utorak, 23. januara, svetom proširila vest: turski parlament je glasao za ulazak Švedske u NATO. Nakon toga, ostalo je samo da Redžep Tajip Erdogan potpiše dokument o ratifikaciji, što se dogodilo u četvrtak. Tako je Mađarska ostala poslednja država članica koja još nije glasala o švedskom zahtevu – uprkos činjenici da su se svi mađarski zvaničnici zarekli da se to neće dogoditi.

Već smo prošle godine, u jesen, pisali o tome da Mađarska od maja 2022. godine, na neshvatljiv način za normalnog čoveka, odlaže parlamentarnu proveru podrške članstvu Švedske u NATO. U to vreme, izgovor je bilo veštačko negodovanje mađarske vlade zbog švedskog obrazovnog filma koji je proizveden i emitovan 2019. godine, ministar spoljnih poslova i trgovine Peter Sijarto je takođe napisao oštro pismo svom švedskom kolegi, da ga pozove na odgovornost za ono što je tri godine ranije uradila jedna institucija potpuno nezavisna od ministra spoljnih poslova. Naravno, nije dobio odgovor – ili ako jeste, nije bio takav da bi ga podelio sa mađarskom javnošću.

Međutim, on i drugi članovi mađarske vlade su u međuvremenu non-stop govorili: „Mađarska neće biti poslednja“. Pre odluke parlamenta Ankare, Gergelj Guljaš, ministar zadužen za Kabinet premijera, istakao je u informaciji Vlade održanoj 18. januara sledeće: iako se „Šveđani ponašaju kao da im izglasavanje ulaska u NATO nije važno“, mađarska vlada „ipak ne želi da poslednja ratifikuje pristupanje Šveđana“.

Pa, to im nije uspelo.

Kada se u utorak uveče ispostavilo da je turski parlament glasao za pristupanje Stokholma, takođe se ispostavilo i sledeće: uzalud veliko tursko-mađarsko prijateljstvo, uzalud tursko-mađarska kulturna godina, uzalud poklonjeni konj – Erdoganu ni na pamet nije palo da kaže Budimpešti na vreme, momci i devojke pripremite se, mi ćemo glasati. To je vidljivo i iz činjenice da se baš na dan kada je popodne glasao parlament u Ankari, ujutru pročula vest da je Viktor Orban pozvao Ulfa Kristersona, premijera Švedske, u Mađarsku, da razgovaraju o „pristupanju Švedske NATO-u, kao i o jačanju mađarsko-švedskih bilateralnih odnosa i produbljivanju međusobnog poverenja“. Švedski ministar spoljnih poslova, Tobijas Bilstrem, tu stvar je odlučno odbacio, rekavši da ne vidi razlog za pregovore u vezi NATO-a. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg takođe je pozdravio tu odluku u utorak uveče u Ankari, koji je sa uzdahom dodao i da očekuje da Mađarska što pre prođe proces ratifikacije.

Viktor Orban je u sredu na X-u brzo objavio da mu je Stoltenberg lično rekao: „Potvrdio sam da mađarska vlada podržava članstvo Švedske u NATO-u. Takođe sam naglasio i to da ćemo nastaviti da se zalažemo da mađarski parlament izglasa pristupanje Švedske i da prvom prilikom završi ratifikaciju“ – napisao je Orban.

U četvrtak u ranim jutarnjim satima na stranici Index-a objavljen je intervju koji je portal vodio sa Laslom Keverom, predsednikom mađarskog parlamenta, a u kom je on lakonski rekao da neko mora i poslednji da bude, a i to da on sam ne bi podržao pristupanje, te je kao opravdanje naveo da su „Šveđani otišli tako daleko u ocrnjivanju Mađarske, u klevetanju demokratski izabrane vlasti i sužavanju njenog manevarskog prostora, što se ne može odbaciti kao nešto što se nije dogodilo ili kao usputna okolnost“.

Laslo Kever je naravno ostao dužan objašnjenje šta je tačno mislio pod ocrnjivanjem, klevetanjem i sužavanjem manevarskog prostora, ali u vezi ovoga nije ostavio nikakvu sumnju: vanredne sednice parlamenta o pristupanju neće biti, čak i ako opozicija to pokrene.

Ma, hajde: Turska od prvog trenutka nije krila da je švedski zahtev smatrala osnovom za pregovaranje: s jedne strane, želela je da obezbedi da Stokholm više ne bude utočište za članove radničke partije Kurdistana (PKK) i da se ukine zabrana izvoza oružja Ankari. Osim toga, Erdogan već neko vreme želi da kupi lovce F-16 od Sjedinjenih Američkh Država, ali Vašington to nije dozvolio. Nakon pregovora o kupovini aviona sa Amerikancima, već je i odobrio zahtev za pristupanje.

Međutim, niko živ ne zna da je Mađarska tražila od Šveđana nešto za ratifikaciju. („Više poštovanja!“ se ne može tumačiti kao osnova razmene.) Orban je to (na brifingu vlade u decembru) samo opravdao, rekavši da mađarski predstavnici „do sada nisu imali gušta da donesu odluku“.

Tako da su sve opklade bile uzaludne: Mađarska će biti poslednja, što je već samo po sebi prilično neprijatno. Ali ako tome dodamo da ga baš taj Erdogan, za čijim je prijateljstvom tako kukao, nije računao na partnera, situacija je još neprijatnija. A ako svemu ovome dodamo i činjenicu da je Budimpešta odugovlačila upravo zbog Erdogana (o čemu je prošlog leta sasvim otvoreno u radijskom programu govorio Žolt Nemet, šef parlamentarnog odbora za spoljne poslove), onda je cela stvar zaista neopisivo sramotna.

Kako kaže poslovica, ko ima ovakve prijatelje, neprijatelji mu nisu ni potrebni.

Cela ova situacija bi možda mogla biti dobra za to, da Tamo Gde Treba, preispitaju celu politiku saveza. Jer ima mnogo spornih stvari sa Zapadom, ali se Brisel (uglavnom) uzdržava od tako očiglednih poniženja.

Nažalost, malo je nade za to.

Orban i Erdogan (Foto: hungarytoday.hu)