Zašto se politička elita ne usuđuje da se suoči sa drastičnim padom broja vojvođanskih Mađara? Da li politika utiče na svakodnevni život običnih ljudi? Šta bi bilo potrebno da se retorika promeni i da li je čitaocu potrebna slobodna štampa? Peter Vataščin, etnograf i publicista, održao je predavanje na budimpeštanskoj konfereciji Fondacije Sloboda štampe o tome na koji se način tema opadanja mađarskog stanovništva u Vojvodini pojavljuje u javnom diskursu.
Koji je razlog što zanemarujemo problem i ne suočavamo se sa činjenicom da više ljudi umire nego što se rađa, a da se u međuvremenu i mnogo ljudi seli u inostranstvo?
-Što se tiče vlasti, sasvim je jasno: postoji jedno veoma jako pozitivno samopoimanje, a u poređenju sa tim, pad demografskih pokazatelja jednostavno se ne uklapa u ovo samoveličanje, ovo sopstveno „brendiranje“. S druge strane, ali je ovo malo hipotetički, nije to kao rat, u kom ljudi ginu, u kom slučaju je konflikt vrlo opipljiv. Koliko god da je ovaj proces konkretan, u njemu postoji apstrakcija, nešto fantomsko i relativno ga je teško dokučiti. Pogotovo ako je javni život degradiran i nema odgovaraućih foruma, kanala i odgovarajućih predstavnika pomenutog slučaja, koji bi ga objasnili. Ima istraživača i društvenih naučnika, ali ih verovatno nema dovoljno i nije sigurno da uvek žele da iznesu svoje mišljenje. Ili zato što je pitanje komplikovano ili zato što je tema previše bolna. Ima i onih koji bi imali šta da kažu, ali nije sigurno da bi to stranka dobro prihvatila. Generalno, mislim da ovaj problem ukazuje na to, da postoji jedna vrsta degradacije u javnom diskursu.
Prema nekim politikolozima, politika nema apsolutno nikakvog uticaja na obične ljude, poput na primer, vojvođanskog mađarskog poljoprivrednika. On živi svoj život i radi. Da li se slažete sa ovim?
-Ne, ja mislim da itekako ima. Proteklih trideset i kusur godina vojvođanskim Mađarima nije bilo jednostavno. Ako vam je draže, ovo društvo je marširalo iz jedne političke krize u drugu, ne samo manjinsko, već i celokupno srpsko društvo i sa ove tačke gledišta, može se iskusiti neka vrsta zamora i nedostatka energije u javnom životu, koja tangira i javni diskurs. I kao publicista osećam da ja ili moje kolege posle godinu-dve dana, jednostavno odmahnemo rukom. Mislim da se to može projektovati i na društvenu scenu, to jest da je ovakav umor i tamo prisutan. S druge strane, a to nije samo specifikum vojvođanskog mađarstva, već se može proširiti i na skoro celu Istočnu-Jugoistočnu Evropu, kakav je odnos prosečnog građanina prema politici i obrnuto. Većinu vremena preovlađuju podređeni i nadređeni odnosi, tu su ugledna gospoda i ugledne dame. Iskustvo mnogih generacija, pa i one pre nas, je da ne vredi da čačkaš, jer ćeš nagrabusiti. U vojvođanskom mađarskom okruženju preovlađuju klijentelistički odnosi. 20. vek u ovom pogledu nije bio milostiv. Uprkos tome, što su u Jugoslaviji postojale, a postoje i sada, mogućnosti za slobodu govora, one ipak mog dovesti do konkretnih upotreba mera, ako se čovek oglasi u određenim slučajevima.
Kada bi se javni diskurs promenio, kada ne bi bio tako homogen, da li bi se ovi odnosi i ljudi u okviru njih, mogli opustiti?
-Ako posmatramo mađarski medijski prostor u Vojvodini, budimo optimisti i pomenimo dvadesetak ljudi, novinara, od kojih praktično zavisi što još uvek postoji partijski nezavisno novinarstvo kao takvo. Podaci o gledanosti i čitanosti za ove medije, pokazuju da postoji prijemčivost čitalaca, gledalaca i slušalaca. U međuvremenu, čitanost medijskih kuća koje se održavaju pomoću velike količine novca, veoma je niska. Tako da mislim da je to pokazatelj da postoji potreba za uravnoteženijim medijskim prostorom. Kada bi više ljudi osetilo da barem od retorzije ne mora da se plaši, onda bi možda spektar glasova koji bi se mogao čuti u vojvođanskom javnom diskursu bio raznovrsniji. I sam poznajem više ljudi, koji ako se oglase izuzetno su oprezni ili uopšte ne žele da pričaju, jer ne žele nužno da se suoče sa retorzijama ili neizbežnim raspravama koje mogu da se izrode čak i u rvanje u blatu. Ono očigledno, mora da se ponavlja veoma često. Demokratiji koja normalno funkcioniše treba medijski prostor sastavljen od medija koji su pluralni i sposobni da sarađuju jedni sa drugima na nekom nivou, a nije sigurno da to sada postoji. Ovo je veoma važno zbog toga što u vezi popisnih podataka vidimo da nema kuda više da nazadujemo. Kada je reč o manjini od nekoliko stotina hiljada ljudi, možemo mi da se igramo autokratije, ali to ne pomaže, ne zaustavlja procese, a Vojvodina je najbolji primer za to. Možda ni pluralni medijski prostor ne bi mnogo pomogao, jer očigledno ne zavisi samo od toga, ali bi vredelo pokušati, jer nema apsolutno šta da se izgubi ako posmatram društvo u celini. Politika bi naravno imala šta, ali to je drugo pitanje.
Peter Vataščin na konferenciji Democlips (Foto: szmsz.press)
