O sadašnjosti i potrebama kulturnog života u Vojvodini razgovarali smo sa dr Erikom Bence, koja je osim što je istoričarka kulture i profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, urednica i kritičarka.
-Kultura i kroz nju, odnosno u njoj, ostvaren „život“, uvek su na ovim prostorima funkcionisali kao pogrešno protumačen, iskrivljen, ali uglavnom uprošćen koncept, ako je on uopšte i funkcionisao – tvrdi Erika Bence.
-Poslednjih decenija – otkako populistička politika, to jest politika zasovana na demonstraciji sile i nepotizma sistematski destruktivno rade na ovim prostorima – u Vojvodini je prestao kulturni život u plemenitom smislu te reči. Kod nas uglavnom imamo kulturne manifestacije i institucije koje izjednačavaju kulturu sa tzv. visokom umetnošću, iako je to pre mnogo složeniji sistem: pod tim podrazumevamo percepcije, stavove i ponašanja. Kao rezultat toga, nacionalna zajednica može imati veoma značajna umetnička dobra i dela, ali i dalje može biti nekulturno društvo sa niskim kulturnim amplitudama. Praksa pokazuje da se u ovoj oblasti često mogu uočiti obrnuti procesi. Kada nacionalna kultura počne da bude beznačajna, glasovi koji promovišu umetničku, naučnu ili istorijsku tradiciju podižu se na neobičan nivo: kakva je herojska istorija, koji su spomenici kulture, koliki su kipovi, koji su veliki umetnici i koliko Nobelovaca pripada datoj regiji ili svetu. Ovi glasovi pre znače diskurs nasilja, isključivosti, a ne uvažavanje vrednosti. Ovakva vrsta razmišljanja je često krajnje isključiva, jer na primer, ne vrednuje one rezultate, dobra, koja su nastala u po njima neprihvatljivom okruženju ili na neprihvatljiv način – objasnila je istoričarka književnosti, koja je dodala i to da kulturni život uključuje mnogo toga, ali pre svega skup otvorenih i kreativnih modela ponašanja, što isključuje profesionalno novinarstvo.
-Dinamičnu kulturu koja se razvija, karakteriše tolerancija i težnja za razumevanjem. Pored visokih umetnosti, kultura obuhvata i narodnu poeziju, pop kulturu, kulturnu tradiciju, poznavanje istorije nauke, gastronomiju, urbanizam, ekologiju, sajber prostor, putovanja, anime, stripove, igre, franšize, kulturu kretanja, pa čak i upotrebu novca. Taj stav, na primer, da je predstavnik realnih nauka načitan čovek ili onaj koji posećuje pozorište, a da humanistički intelektualac ima i osnovna znanja iz bilo koje druge oblasti koja je deo svakodnevnog života. Ponašanje koje odiše kulturom uključuje i činjenicu da ne samo nastavnik, već i stručnjak koji sebe smatra informisanim prati kulturne tokove. Deo kulture je i kritičko mišljenje, samorefleksija, tolerisanje mišljenje i ponašanja protivnika i uvažavanje čak i ako javni diskurs u kome učestvujemo nije isti kao naša politička uverenja ili nije po našem ukusu. U društvu koje dobro funkcioniše, politička kultura takođe ispunjava visoka očekivanja.
Da navedem samo jedan primer neadekvatnog ponašanja: najveća destrukcija u poslednje dve decenije nije samo gašenje nezavisnih (mađarskih) medija i izdavačke politike na prostoru Vojvodine, iako je to bilo ozbiljno, već i pozorišne kulture, pre svega degradacija Salašarskog pozorišta, kojoj je – čast nekolicini izuzetaka – pomagala i stručna inteligencija ili barem nije pokazivala dovoljan otpor. Ovim činom je i nezahtevnoj publici željnoj pojednostavljenih poruka prenešeno da nisu sumnjive ideologije i neliberalni stavovi ti koji loše utiču na mlađe generacije, već psovke. To da su slobodno ponašanje i ružan govor opasniji od nasilja ili govora mržnje – istakla je dr Bence.
Nasleđe pogrešnih stavova
Erika Bence je objasnila i to da su nam iz prikrivene diktature socijalističkog doba ostali tako pogrešni stavovi kao što je razlikovanje visoke kulture od one popularne, umesto da kulturne manifestacije budu višeslojne, odnosno da se potencijalnim primaocima prezentuju višestrukim sadržajem. Ona smatra da je rezultat toga bio da je visoka kultura bila omražena onim slojevima koje niko nije pripremao za razumevanje i prihvatanje iste, dok je prisustvovanje pojedinim događajima postalo manje nego dostojanstveno za obrazovanog čoveka.
-U prošlim režimima prazna propaganda je onemogućavala razne festivale, mitinge i izložbe, a danas pak to čine populističke političke težnje. U regionu jedva da postoji prihvatljiv kulturni program, koji bi zajednici prenosio kvalitetan sadržaj ili pak slojevita kultura, ne želi da postane diktat. Ovde uglavnom imamo problem sa raznim uličnim festivalima: umesto rok koncerata na nivou i zabavnih programa, medijsku pažnju privlače svakakve terevenke pod nazivom „dani“, pogotovo ako se na sceni pojavi i neka politički „sve i svja“, koji odaje utisak da je i on „iz naroda“, iako bi i ovi festivali mogli da prenesu važne i sjajne sadržaje i stavove – tvrdi naša sagovornica.
Celokupnu vaspitno – obrazovnu kulturu bi trebalo promeniti
Istoričarku književnosti smo pitali i za oblasti u kojima bi svakako bile neophodne značajne promene kada je u pitanju kultura. Kako je rekla, da bi nacionalna zajednica postala stvaralac i nosilac kulture, potrebno je odgovarajuće ponašanje.
-Ove osnovne modele pojedinac stiče tokom svog vaspitanja, prateći primere i učenje. Za to bi se morala zameniti, promeniti, dopuniti, otvoriti i napraviti kreativnom celokupna vaspitno – obrazovna kultura. Morali bi da promenimo način razmišljanja. Obrasci su veoma važni. U našoj zajednici, na primer, stigmatizacija ponašanja, navika i težnji mlađih generacija na društvenim mrežama i u javnom diskursu, dok pripadnici starije starosne grupe koji izražavaju kritike, pa upućuju i psovke, zaboravljaju da su oni sami bili uzori. Tu se otkrivaju posledice populističkog propagandnog diskursa laži i nasilja. Na Fejsbuku je na primer umesno istaći nazive genitalija, ali i reči poput „seksualnost“, ali niko ne vidi ništa loše u tome kada neki antivakser detaljno opisuje da crkveni velikodostojnik „nabije na k…“ priznatog naučnika koji je razvio vakcinu. Ljudi koji su žrtvovali svoje živote da bi nešto dodali razvoju čovečanstva mogu biti povučeni u blato izgovaranjem gluposti. Duhovna sklonost običnih ljudi da šire neistine, podvale i poluistine, veoma je zastrašujuća.
Pozorišnu tradiciju, koja je oduvek bila poznata po svojoj otvorenosti i progresivnosti, politika uništava, jer se u predstavi piški, ali – da se osvrnemo na najnoviji slučaj – javnost pokušava da oslobodi saučesnika osuđenog zlostavljača dece. Zbog čega je ovaj postupak zastrašujuć? Zato što proglašava da ako pripadate marginalizovanim grupama, ako ste siromašni, zavisni, ranjivi, kao u ovom slučaju napušteno dete odgajano u hraniteljskom domu, onda ti se svašta može desiti, niko ne zastupa tvoje interese, nisi bitan niti vredan. Bila bi neophodna potpuna transformacija obrazovnog sistema: potpuna reforma njegovog osnovnog koncepta, kompetencija i metoda. Stavove nastavnika treba promeniti – naglasila je Bence.
Kako je dodala, naš obrazovni sistem nije inkluzivan, nije otvoren za promene, a osim toga, usmeren je na nastavnika, a ne na učenike, akumulira nefunkcionalno znanje, a ne prenosi kompetencije.
-Navešću konkretan primer. Mnogi veruju da ako izbacimo staru literaturu iz nastavnih planova i programa ili opustimo zahteve, program će već postati savremen. Ne, neće zbog toga postati takav, već zato što prenosi važna značenja, znanja i modele razumevanja sveta tako otvorenim metodama, da se obraća učenicima, metodama kroz koje naučena znanja, uvide i modele možemo primeniti u životu. Romea I Juliju, na primer, treba da čita i tumači čak i budući bravar, ne zato što je Šekspir najveći svetski dramski pisac i što je stvar obrazovanja da poznajete njegova dela, već zato što pomaže razumevanju ljubavi, porodičnih i ljubavnih sukoba, pa čak i psihologije ljubavi. Obnavljanje obuke nastavnika bi takođe bilo veoma važno. Volimo da dajemo zvučne naslove raznim kursevima obuke, uključujući i savremene izazove: digitalno dobar, tranzicija itd., ali je istina zapravo da su to formalne stvari. Institucije i organizacije koje se bave obukom radije žele da budu popularne i masovne, nego efikasne – kaže Erika Bence.
Da li kultura dobija dovoljno podrške?
Našu sagovornicu smo pitali i da li smatra dovoljnom podršku kulturi. Kako je objasnila, podrška intelektualnim aktivnostima u neliberalnim društvima uvek je nepotpuna i potisnuta, što se zasniva na predrasudama koje se mogu pratiti vekovima unazad.
-Samo u boljoj polovini sveta su shvatili da finansijska sredstva uložena u obrazovanje, kulturu i informisanje donose rezultate čak i za kratko vreme, a dugoročno je cela priča veoma efikasna. Sve zavisi od toga. Ali kod nas funkcionišu uslovljavanja. Davati novac za kulturu, putovanja, knjige, novine, sramota je. Kako intelektualno ponašanje ipak može postati opšte? Na primer da vlada, predstavnici vlasti ne ulažu prvenstveno u infrastrukturu, već da ulažu velike sume za ljudske resurse. U obrazovanje i podržavanje željenog ponašanja. Da navedem samo jedan aktuelni primer. Samo zato što je u naselju izgrađen ogroman, moderan stadion, to još ne znači da će biti kvalitetnog sportskog života, posebno ako se zanemari ili potpuno sruši obrazovna struktura koja razvija ponašanje i sportsku kulturu – izjavila je Erika Bence.
Pitali smo istoričarku kulture šta je potrebno kulturnom životu u Vojvodini, gde probleme često izaziva ne samo nedostatak podrške, već i stavovi ljudi.
-Jedinstvo, tolerancija, finansijska odricanja, lično zalaganje. Ovo veoma nedostaje u našoj kulturi. Kod nas ljudi pod saradnjom smatraju sumnjive političke sadržaje, pre svega lojalnost, uzmicanje, lakejsko ponašanje. To da sam sa nekim, grupom, makar predstavljali sumnjive težnje, samo jer govorimo istim jezikom, pripadnici smo istog naroda. Vezanost za statusne simbole i fetišizacije novca veoma su problematični načini razmišljanja u našoj kulturi. „Podržavam udruženje, aktivnost, organizaciju, ali pare ne dam!“ – sve dok takve rečenice mogu da izgovaraju uzorni ljudi u kulturi, neće biti promene – naglasila je Bence.
Kako je rekla, nedostatak zalaganja jednih za druge je i veoma značajan kulturni nedostatak u našem društvu.
-Ako uđete u bilo kakav sukob, bilo sa sadašnjom vlasti bilo sa snagama koje formiraju mišljenje, odmah ćete biti prepušteni sami sebi. Ako imate finansijskih problema, prepušteni ste sami sebi. Ako imate profesionalne nesuglasice, takođe. I mogla bih još da nabrajam. U našem regionu ima mnogo nezadovoljnih društvenih grupa, ako organizuju bilo kakav pokret ili traže pravnu zaštitu, druga grupa im se ne pridružuje, već traži prostor da ih napadne, stavlja svoje interese na prvo mesto – kaže dr Bence.
Eriku Bence smo pitali i o nagradama koje se dodeljuju na godišnjem nivou, jer Vojvođani često mogu da osete da te nagrade od jedne određene tačke više i nemaju značaja.
-Nije problem sa ovim nagradama to, što je opao broj ljudi u zajednici, što nas je malo, već što su one same obezvređene. Kulturna politika je uvek bila isključiva u nagrađivanju intelektualnog rada. Naravno, bilo je i ozbiljnih perioda u kojima su se ljudi, pisci ućutkivali, a u zamenu za partijsku lojalnost, dobijena priznanja bila su nezaslužena, ali je na primer i najlinearniji komunistički vođa bežao od degradiranja značajnog umetničkog ostvarenja bez ikakvog objašnjenja, poželjna su samo osrednja ili diletantska ostvarenja. Ovo je sve što trenutno možemo da doživimo. Štaviše, svoje mišljenje izražavaju poltroni, netalentovani, neupućeni, bljutavi i beskarakterni. Pogledajmo samo sastav komisija za dodelu nagrada. Periodične nagrade dovode do nestanka tradicije, gubitka značaja nagrade, njenog nestanka, a ne do rešenja – tvrdi Erika Bence. Prema njenim rečima, nije reč o tome da nema potrebe za kulturnim programima među stanovništvom, problem je u tome što su te potrebe površne i isključive.
-Većini stanovništva treba samo ono što odgovara njihovim interesima, ukusima i izgledima. Tako, da kulturni ili umetnički čin da odgovore samo na njihova pitanja, a da je razumevanje istih jednostavno. Populistička, trivijalna kulturna politika jaše na ovoj konjunkturi. Sjajna kultura, koja stvara svet, s druge strane, bila bi kultura izbora. Ovo je jedno kompleksno pletivo, u kom se daje više vrsta odgovora, čak i na više jezka, na pitanja koja se pojavljuju u više registara – objasnila je naša sagovornica.
Oršolja Šeregelj
Dr Erika Bence (Foto: szmsz.press)
