Da ne bih svaki svoj tekst počinjala rečenicom da mi stvarno nismo normalni, možda bi bilo bolje da uvod potpuno preskočim.

Elem, dok se mi nerviramo oko potpuno trivijalnih i nebitnih stvari po naše živote, iza naših leđa se dešavaju stvari koje itekako utiču na naše živote.

Dok sedam beogradskih fakulteta i dva instituta očekuju da će morati da zatvore zgradu u kojoj rade, zato što nemaju novca da plaćaju osnovne troškove održavanja, a radi se o zgradi na Studentskom trgu u Beogradu, ovde se organizuju mitinzi za podršku tamo nekoj salatnoj voćkici, jer, je li, Bože moj, nije uspela da pobedi na tamo nekom levom takmičenju da bi nas predstavljala na odavno još levljem takmičenju. Ko šljivoše fakultete i ostale bakrače trivijalne, to nama svakako ne treba.

To jako lepo ilustruje ona polu-šala, a polu-zbilja, kad Srbina pitaju šta bi rađe, da živimo kao Švajcarci ili da Đoković osvoji još jedan grend slem, većina bi se naravno odlučila za ovo drugo, samo zbog činjenice da onda imamo čime da se k..čimo (da ne budem previše lajava). Kakvo obrazovanje i bakrači, nama je to najbitnije.

Da se razumemo, Đokoviću svaka čast, čovek je najbolji ambasador svoje zemlje ikada, ali je ilustracija na mestu, jer je potpuno protivrečna.

Osim uobičajene histerije i logorejičnih monologa vodećih političara (prepadoh se neki dan da čoveka šlog ne udari), a koje ne znam stvarno više ko gleda, jer prosto nekad možete slušajući pomenuto da osetite kako vam sive ćelije odumiru, na televiziji i nemate šta drugo da gledate, osim nekih hiljadu puta repriziranih serija, filmova i tako. Naravno, oni mediji koji imaju šta da kažu i to i rade, nemaju nikakvu pokrivenost i tu se priča završava. Demokratija ovde u bilo čemu postoji samo provizorno.

To se savršeno dobro vidi i po tome, što se predsednica Vlade naše države u tehničkom mandatu solidariše sa predsednikom Privremenog organa grada Beograda Aleksandrom Šapićem u tome, da neće odgovarati na pitanja novinara N1, navodeći da su na toj konferenciji u svojstvu članova vladajuće Srpske napredne stranke i da na to imaju pravo. Čuj solidariše. Čuj imaju pravo. Iskreno meni to liči na ono kada se deca igraju u pesku i posvađaju se, pa neće da se igraju više. U kojoj to ozbiljnoj demokratskoj državi vodeći političari jednostavno izjave da NEĆE da odgovaraju na pitanja neke medijske kuće, jer im se eto, ne sviđa. Pa, čini mi se da ova država nije njihova privatna prćija ili možda i jeste, ali nas još niko o tome nije obavestio zvanično. Toliko o slobodi medija i demokratiji. Jer, u demokratskim državama, mediji su slobodni. To što se nekom ne dopada da se iznosi istina, spada u sasvim drugu temu. Demokratija, kako da ne. Vidi se po svemu da živimo u demokratskom društvu. Na papiru, možda.

Zatim, dok Beograd urnišu rogobatnim zgradurinama, ruše staro, grade grozote neke, podižu po ko zna koji put kocke na Trgu republike, jer očito ne znaju da ih postave kako treba, što je najmanje začuđujuće, jer su već iks puta dokazali da stručnjake jedva za nešto imaju, a „stručni“ su za sve čega se dohvate, naročito za uništavanje. Strava i užas. Dok se u svetu stare zgrade štite zakonom, mi dozvoljavamo da ih ruše i na njihovo mesto grade neka rugla, koja veze sa okolinom nemaju. Probajte u Barseloni da srušite neku Gaudijevu zgradu. Aha, kako da ne.

Ali salatna voćkica i miting podrške da ide tamo negde… Švajcarska i Đoković kažem ja lepo.

Zatim, odjednom tri mobilna operatera podignu cene svojih usluga i to ne malo, to je sve ok, neko je obavešten, neko nije, pa Bože moj, to uopšte nije važno, sve može ovde, sve prolazi. Kao što nije važno ni što će ovakvim načinom vladanja nadležni ljude dovesti polako do prosjačkog štapa, ali je od svega toga mnogo važnije ko će ići na to odavno već šugavo takmičenje gde se pobeđuje po ključu. Da čovek ne opsuje.

Zatim, predsednik države jedan deo svog obraćanja (ne znam da li je opet bilo istorijsko, ne mogu više to ni da gledam ni da slušam odavno, zaboli me glava), posveti kritikovanju naših kolega, to jest njihovog štampanog medija, a sve zbog toga što je umesto prezimena nekog drugog, pročitao svoje, koje uopšte nije figuriralo tamo. Pre svega, nije ni dužnost, a ni posao predsednika države da se bavi pijačarskim kritikovanjem, već nešto sasvim drugo. Predug bi bio spisak da nabrajam. Reći ću samo da ne znam nijednog drugog koji se bavi svim mogućim trivijalnim stvarima, umesto da radi svoj posao. Niti mi je poznato da neki političar toliko računa vodi o pisanjima na društvenim mrežama i tako dalje. Prosto da čovek ne skonta kako sve to stigne.

Takođe je po meni, malo odjeka u javnosti imala i vest, koju je objavio portal 021, a u kojoj se navodi da su Članovi Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije pronašli više od 800 mrtvih ptica na oranicama kod kikindskog sela Nakovo. Kako portal navodi, sve okolnosti ukazuju na masovno trovanje. Kako su naveli, među njima su 434 gačca, lovostajem zaštićene vrste i 373 čavke koje su zakonom zaštićena vrsta. Pretpostavlja se da su na poljima u blizini sela pronašle i zatrovane mamke. Stradanjem ovih ptica, može doći do eksplodiranja voluharica, miševa i pacova koji napadaju useve, kako je naveo Stefan Prekajski, biolog u DZPPS.

To sve je li, nije bitno, šta će nam hrana, kada možemo da mitingujemo zbog onolike gluposti. Kada treba mitingovati za svoju sudbinu, svi junaci nikom ponikoše, ali da salatnoj voćkici pruže podršku, tu nema problema.

Da, ponovila sam to sto puta, ponoviću još sto, možda neko ko do sada i nije, shvati koliko nismo normalni, onako generalno. I koliko se skreće pažnja sa mnogo bitnijih stvari po naše živote, sudbine, a još više živote i sudbine naše dece.

Oni koji žele da prenesu istinu, jedva se vide, a to je lako uraditi, ostali se ucenjuju, zastrašuju, oprobane metode sve, već sto puta primenjene.

A mi i dalje vodimo računa o salatnim voćkicama, nebuloznim mitinzima, dok na one na mestu odavno ne idemo.

Ne znam da li je u pitanju glupost, oguglalost, šta li, ali ipak nije normalno da smo toliko nezainteresovani za svoju sudbinu, dok za svačiju tuđu jesmo.

Prisetimo se samo malo, nije nam baš toliko kratka pamet, gde su ljudi i zbog čega stajali tamo tog 9. marta pre 33 godine, a zbog čega će istog tog 9. marta 2024. tamo stajati.

Beži bre tamo.

9. mart 1991. godine, Beograd (Foto: vreme.com)