Polako sve više ljudi shvata da se promena epohe bliži kraju u političkim koordinatnim sistemima manjinskih mađarskih zajednica. Nakon raspada Istočnog bloka (pa čak i zasebnih entiteta kao što je Jugoslavija), glavni princip je bio da se osigura zastupanje etničkih interesa i da se na neki način pozicioniraju protiv državotvorne većine, dok je akcenat često bio na pragmatičnom i opreznom pristupu Budimpešti. Naravno, sve se to organizaciono odvijalo veoma različito. Mogla se stvoriti prava višepartijska struktura. Priča je mogla da počne sa jakom kolekcionarskom strankom. Onda bi vremenom, sve ovo moglo da poprimi najizuzetnije konstelacije.

Danas je međutim, linija raseda „manjinskih Mađara naspram državno-konstitutivne većine“ na zanimljiv način izgubila na značaju. Nije nestala, ali više nije na prvom mestu. To je najočiglednije u Srbiji i Slovačkoj, a delimično i u Rumuniji i Ukrajini. Trenutno je pitanje od fundamentalnog značaja kako se manjinske mađarske stranke odnose prema autoritarnom/populističkom talasu koji je zapljusnuo zapadni svet. Daću i odgovor: na najpotvrdniji način na nivou relativne većine.

Osnovna tačka u ovoj oblasti predstavlja Orbanov sistem. Značajna manjinska mađarska politička snaga ne može više da funkcioniše bez zaštite karmelićanskog samostana. Ovo ima mnogo aspekata, od upotrebe političkih poruka i rečnika, do poslovanja i politike podrške. Druga važna tačka je kakva je garnitura na vlasti u datoj zemlji. Komplementarna situacija u Srbiji postoji već duže vreme, a sličan režim se od prošle jeseni gradi i u Slovačkoj. Rumunija i Ukrajina su u osnovi različite priče, a sada se ni ne može računati na to da će biti velika ljunav između Orbanove vlade i Kijeva ili vlade u Bukureštu. Međutim, rečito je da ni to nema oslobađajuće dejstvo na manjinske partije, a za odricanje autonomije dovoljno je već i to, ako se samo Budimpešti potčine.

Poslednja politička snaga koja je krenula svojim autonomnim putem u odnosu na Budimpeštu i pokazala značajne rezultate bio je slovački Most, čiji se mikroskopski ostaci mogu sada otkriti. Ovde i sada želim da skrenem pažnju na jedan od najvažnijih aspekata njihovog propadanja: 2016. godine formirali su koaliciju sa glavnom slovačkom autoritarno/populističkom snagom, Smer-om, pored kojih su i istrajali, uprkos svim zdravim političkim razmatranjima. To nije cenilo njihovo biračko telo, koje nije toliko koketiralo sa populizmom i polako su se otuđili od njih. Smer i politička kultura i stil koji zastupa (na primer, ako to zahtevaju njeni interesi, briše noge manjinama), deluju ubitačno na stranke sa demokratskim opredeljenjem koje u velikoj meri čuvaju svoju autonomnu prirodu i nezavisnost, bez obzira da li predstavljaju bilo koju ideologiju, sistem vrednosti ili grupu. Trenutno postojeće stranke mađarske manjine, koje se nominalno mogu definisati kao desničarske, ne moraju da strahuju da će ih zadesiti sudbina Mosta. Glavni razlog za to može biti taj što njihova biračka baza u osnovi prihvata ili čak toleriše populistički talas, a etnička zastupljenost im je takođe važna. Čini se/može izgledati da predstavlja solidnu osnovu za opstanak ovih partija u datom političkom sistemu, bilo da se mogu nazvati uspešnim (npr. SVM, SRM) ili se bore sa trajnom unutrašnjom krizom (npr. Mađarski Savez).

Međutim, u svemu ovome postoji ozbiljan problem. Sa izuzetkom Srbije, postoji strogi uslov od pet posto za parlamentarnu zastupljenost. I to je samo minimalni ulazni nivo, koji samo znači nacionalnu političku težinu – ali ne preveliku. A ako i sede u parlamentu zbog nekog izuzetnog cenzusa, kakav je onaj u Srbiji, obim kretanja pojedinih poslanika je ograničen ako deluju pod autoritarnom zaštitom. Da pogledamo samo na primer, rad predstavnika SVM u Beogradu. Ni ne treba reći da se podrazumeva da će krenuti da listi drugih, jačih partija (posle nekog vremena do može postati i široko rasprostranjena praksa u pojedinim zemljama), i tako dobiju poslaničko mesto, a to takođe neće proširiti manevarski prostor date stranke, ali će umnogome povećati njenu posvećenost i ranjivost. Sve u svemu, vremenom bi politikantstvo etničkih manjina tipa „ukras na šeširu“  moglo postati dominantno u svakoj od tangiranih država.

Jasno je, a to često govore i vodeći funkcioneri partija, da je „saradnja“ neophodna. Da zastupanje etničkih interesa može biti efikasno samo kao skup. Da, ali zbog (nazovimo to tako) polarizacije „populista protiv demokrata“, to je sada skoro potpuno nemoguće. Što se tiče sistema vrednosti i grupa manjinskih mađarskih birača, danas imamo posla sa poodmaklom dezintegracijom. Biračka baza/jezgro sadašnjih značajnih manjinskih partija će na neki način odobriti podršku autoritarnih snaga. A to baš i nije dovoljno za stabilno održavanje popularnosti stranke, koja je trajno iznad 5% – pogotovo ako je to praktično nemoguće u jednoj Ukrajini ili Srbiji. A totalitet birača sa jakim demokratskim opredeljenjem verovatno ne bi mogao ni da obezbedi ovaj nivo.

Iz svega bi bilo izlaza, ali ima uslova tako visokog standarda koje manjinske mađarske javne ličnosti ne mogu da ispune – a uglavnom nikad nisu ni znale, iako su istorijski imali i još uvek imaju impresivne rezultate samoorganizovanja koji predstavljaju dobre primere. Suočeni sa polarizacijom i autoritarnim centrima moći, potrebne su nam zajednice koje su osetljive na svoju nezavisnost i mudro upravljanje svojom unutrašnjom različitošću, koje su, ako se tako može reći, takođe i pioniri i avangarde demokratskog društvenog uređenja. Zapravo: koje daju lekciju demokratije čak i državno-konstitutivnoj većini. Čak i na način da njihove stranke, zasnovane na takvoj bazi zajednice, pridobiju dobar broj njih kao birače. Aspekti koji prelaze u bajke? Nažalost, jesu, jer se društveni standardi „većine“ i „manjine“ teško mogu razlikovati, jer su članovi istog društva.

Sve u svemu, dakle, polarizacija i populistički talas koji oni pre podržavaju, vode ka ustupanju autonomije manjinskih mađarskih partija i smanjenju njihove političke težine. Ako posmatramo iz bilo kog ugla, kriva ovih indikatora je uglavnom bila usmerena naniže već neko vreme. Ako tome dodamo i demografske podatke, koji nose nesumnjive znake opadanja, onda se može početi govoriti i o početku kraja, pa makar on potrajao još nekoliko dugih decenija. Koliko god da su povezani sa centrima moći, to verovatno znaju i značajne manjinske stranke.

Ana Brnabić i Viktor Orban (Foto: balkaninsights.com)