Đurđevdan je veliki hrišćanski praznik, za koji se vezuju mnogi običaji. Takođe je kao slava jedna od najčešćih kod pravoslavnih Srba.
Kako objašnjava etnolog Snežana Ašanin, ovo je jedan od praznika koji je prepoznatljiv po svom okretanju ka prirodi. Taj praznik je očuvan u tradiciji srpskog naroda, koji se u davna vremena, kada nije bilo toliko školovanih ljudi, ipak osvrtao ka prirodi i to što ona nudi. Nekada je ovaj dan važio za hajdučki sastanak, a Mitrovdan za hajdučki rastanak.
Slava koja se ovog dana obeležava jeste Sveti Georgije, a ikone na kojima je on predstavljen znatno se razlikuju od ostalih, s obzirom da je na njima oslikano ubijanje aždaje. Pritom aždaja predstavlja zlo i neprijatelja Boga, dok je njen ubica, Sveti Georgije, spasitelj naroda od zla.
Kako je Ašanin istakla, ovo je praznik oživljavanja prirode, kao što je i Uskrs.
Kako navodi etnolog Aleksandar Repedžić, ovim velikim prolećnim praznikom se takođe odvaja novi, letnji period od zimskog. Za taj dan su vezane brojne običajne radnje, kojima se nastoji preneti snaga oživljene prirode, prvenstveno nove vegetacije, na ljude, stoku, živinu, pčele, useve i vinograde. Običaji počinju branjem bilja, trava i cveća.
Ono što je posebno interesantno, jeste da su mnogi đurđevdanski običaji u suštini potpuno isti kao i običaji drugih slovenskih i finskih naroda, a dovode se u vezu sa prvobitnim poštovanjem šumskog demona ili božanstva, gospodara drveća i bilja, šumksih voda i životinja, kog je kasnije zapravo zamenio Sveti Đorđe u hrišćanskoj religiji.
Ko je zapravo bio sveti Georgije koga slavimo o Đurđevdanu?
Bio je stvarna istorijska ličnost, a živeo je u doba cara Dioklecijana, koji je bio poznat kao veliki progonitelj pristalica tada nepriznate hrišćanske vere od 275. do 303. godine.
Kako piše b92, ovaj slavni svetitelj rodio se u kući bogatih i uglednih roditelja u Kapadokiji. Otac mu je stradao zato što je bio hrišćanin, pa se njegova majka preselila u Palestinu, gde je i odrastao.
Već u svojoj dvadesetoj godini, Georgije je napredovao do čina tribuna u službi cara Dioklecijana, koji je u njega polagao velike nade. Međutim, kada je odvažno stupio pred cara i saopštio mu da je hrišćanin, kako kaže istorijsko predanje hrišćanske crkve, počelo je njegovo stradanje za veru.
Car ga je osudio na okove, tamnicu i strašna mučenja, ali Georgije nije promenio svoja ubeđenja. Pogubljen je 303. godine.
Sveti Đorđe se na srednjevekovnim pravoslavnim freskama slikao u odeždi ratnika, sa mačem i krstastim kopljem koje je simbol hrišćanstva, a ponekad i u dvorskoj odeždi. Kako dalje navodi protal, ubijanje aždaje, koje je čest motiv na ikonama predstavlja uništavanje paganstva. Devojka sa carskom krunom u pozadini kompozicije, koju spasava, predstavlja simbol hrišćanske vere za koju se bori Đorđe.
Kako smo napomenuli, za ovaj praznik su vezani mnogi običaji i verovanja.
Pletu se venčići od đurđevskog cveća, đurđevka, mlečike itd, te se njime okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Uoči Đurđevdana domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, dren, zdravac, grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa, te se stavlja pod ružu u bašti da prenoći, te se potom ovom vodom umiva. Na Đurđevdan se rano pre zore odlazi u prirodu zajednički na tzv. Đurđevdanski uranak, na neko mesto u šumi, na proplanku ili pored reke. Za ovaj događaj se pripremi jelo i piće, a obavezno je i jagnje na ražnju. Devojke i momci su se u davna vremena na ovaj dan kupali u rekama, a takođe su i pili rečnu vodu i umivali se njom.
Kažu da na ovaj dan ne valja spavati, jer će vas boleti glava, a ako ste slučajno ipak zaspali, onda na Markovdan treba da spavate na istom mestu.
Takođe se ranije verovalo da ako je na Đurđevdan vedro, biće plodna godina, a ako na ovaj praznik, kao i dan posle njega bude padala kiša, leto će biti sušno.
U našem narodu se često kaže da polovina Srba slavi Đurđevdan kao slavu, a druga polovina ide u goste.
Kako god bilo, svima koji slave želimo srećnu slavu!
Đurđevdan (Foto: nova.rs)
