Kanjižanka Natalija Agošton, koja je inače diplomirani tehnolog, zaposlena u porodičnoj firmi svog supruga, bila je vođena strašću prema trčanju i odlučnošću da u aprilu završi trku „Ultrabalaton“ dugu 209 kilometara za 28 sati i 25 minuta, čime je postala druga žena iz Srbije kojoj je pošlo za rukom da istrči ovu trku.
Prelazivši ogromne udaljenosti, u sebi oseća energiju za koju nije ni znala da tinja u njoj. Iskustvo i borbeni duh stečeni kroz sport ogledaju se u njenom svakodnevnom životu kroz mentalnu snagu, ravnotežu i skromnost. Uprkos postignutim rezultatima, ona i dalje smatra da ima mnogo prostora za napredak i mnogo toga još da nauči od profesionalaca, iako je u očima mnogih od nas, ona već profesionalac.
Kako je trčanje ušlo u vaš život?
-Nakon rođenja blizanaca, što se poklopilo sa mojim studentskim danima, osetila sam potrebu da nekako punim baterije, pa sam počela da trčim deonice od 5 do 10 kilometara, još pre osamnaest godina. Tada mi je cilj, pored samog opuštanja, bio da se oslobodim viška kilograma nakupljenih tokom trudnoće. Fizička aktivnost je postepeno postala deo mog života, iako je bilo povremenih pauza različitog trajanja. Morala sam da pronađem novi izazov, jer sam osećala da mi trčanje nekoliko puta nedeljno nije dovoljno. Volim da postavljam ciljeve koje zaista mogu da ostvarim, dakle ciljeve koji neće dovesti do neuspeha. Prva prekretnica je bio polumaraton, a nakon njega je usledio maraton. Kada sam završila maraton, znala sam da je to lep rezultat, ali sam znala i to da mogu da ga istrčim brže. Kada sam ga potom istrčala brže, poželela sam da se upustim u još dalje, pa sam tako korak po korak stigla do ultramaratona.
Šta treba znati o ultratrčanju (ultramaratonu)?
-Rano sam već počela u medijima da pratim ultramaratonke, poput Žužane Maraz i Silvije Lubič. Njihovi uspesi su me inspirisali, ali su me zanimali i izazovi sa kojima su se suočavale, šta se dešava tokom jedne trke i kakva su bila njihova iskustva. Te stvari su me veoma zaintrigirale i želela sam i lično da ih iskusim. Postepeno smo počeli da se krećemo u tom pravcu sa mojim trenerom iz Mađarske, sa kojim komuniciram isključivo putem interneta. Nikada se nismo sreli uživo, a ipak već pet godina veoma uspešno sarađujemo. Trčanje nove distance se po prvi put odvija u okviru trke, a poenta je u opreznosti. Cilj je jednostavno preći tu udaljenost, a izbor mesta održavanja je presudan. Okruženje, atmosfera i publika su od vitalnog značaja, jer vas mogu nositi napred čak i kada se suočite sa preprekama. U svakom takmičenju se javljaju problemi, ali ja nijedan od njih ne posmatram kao poteškoće. Da to radim, negativno bi uticalo na moj ukupni učinak. Za mene su to izazovi, oni su jednostavno deo celokupnog iskustva. Bez obzira na to kakav se problem ili neočekivana situacija pojavi, to se mora prevazići. Dakle, to su samo zadaci ili situacije koje treba rešiti. Negativne stvari imaju mnogo snažniji uticaj na čoveka dok trči i oseća umor, pa ih svesno držim po strani.
Koja je oprema potrebna za osvajanje velikih udaljenosti?
-Kada trčite po velikoj vrućini, ključno je fokusirati se na rashlađivanje. Na stanicama za osveženje dostupan je led, koji stavljamo u nešto poput marame, a danas koristimo dugačke fudbalske čarape koje nosimo oko vrata. Dok se polako topi, led mi rashlađuje telo i sprečava skok pulsa. Lagani kačket je takođe važan, baš kao i majica za trčanje sa zaštitom od UV zračenja, a koja ne zadržava toplotu kada je mokra, već štiti od pregrevanja. Kod ultra-distanci, od ključnog je značaja posvetiti posebnu pažnju izboru odgovarajuće obuće, te treba poneti više pari. Potrebna je i traka za merenje pulsa, dobar sportski sat koji pored vremena i udaljenosti pruža i navigaciju, kao i gelovi za osvežavanje.
Koje metode koristite za prevazilaženje poteškoća na koje nailazite tokom trčanja?
-Mogu se javiti mučnina, vrtoglavica, povraćanje, dijareja, povrede, bol izazvan obućom, kao i trenuci krize. Žuljeve na stopalima zbrinjavamo na licu mesta, ali ako se stalno vraćaju, nastavljamo dalje, menjamo obuću ili je isečemo. Pospanost se uvek javlja na dugim stazama. Planirala sam da se sa tim izborim tako što ću planirano odspavati pet minuta tokom Ultrabalaton trke, ali nisam mogla da zaspim, jer sam se hladila i drhtala sam. Pred zoru sam dva puta zadremala dok sam trčala i probudila sam se na to da padam.
Kada sam tako na dnu, mozak neće da stane, ali se osećam umorno i uznemireno. Tada je važno da mi se drugi obrate na pravi način, da mi odvrate pažnju i usmere me nazad na pravi put, umesto da me maze i sažaljevaju, jer me prepuštanje emocijama iscrpljuje. Sa svojom majkom sam morala da postignem dogovor. Ako želi da dođe na trku, ne sme biti sažaljenja, majčinskog instinkta, niti preteranog maženja, jer meni to tamo nije potrebno. Potrebna mi je čvrsta i snažna spoljašnja podrška, čak i ako vidi da se u tom trenutku mučim, na kraju će se sve dobro završiti.
Tokom dugih deonica, kako se bližite kraju, postaje teško unositi hranljive materije. Često uspevate da unesete samo tečnost, a ipak su hranljive materije koje obezbeđuju energiju veoma važne. Morate da trenirate i svoj stomak, jer čak i kada vam nije do toga, morate da jedete, jer je to jedini način da održite energiju. Ono što veoma efikasno nadoknađuje energiju može se naći na stanicama za osveženje, a to su koka kola, breskve iz konzerve, sve što sadrži šećer i tablete soli.
Natalija Agošton sa čarapom punom leda oko vrata koja joj hladi telo (Foto: privatna arhiva)
O čemu razmišljate tokom trke, šta vam daje snagu da savladate te distance?
-Tokom trke često razmišljam o tome koliko sam srećna što sam ovde i što mogu ovo da radim, koliko je sve to čudesno. Osećam zahvalnost, jer znam koliko je odricanja potrebno, koliko energije iziskuju pripreme, ali vredi, jer sam tu, u trenutku i na mesto do kog me moj cilj doveo. Nikada nisam imala osećaj da samo čekam da se sve to završi.
Kako se pripremate za trku?
-Imam četiri do šest treninga nedeljno, kako po letnjoj žezi, tako i po kiši ili na ledenim temperaturama i snegu tokom zime. Ja moram da odem na svaki trening, trenutak mentalne slabosti nije opravdanje za ostajanje kod kuće. Ako ne odradim treninge, ne mogu od sebe očekivati dobar učinak na takmičenjima. Imala bih grižu savesti. Na start uvek izlazim znajući da sam uradila sve što sam mogla. Zadovoljna sam svojim treninzima. Duge deonice trčim samo tokom trka. Na treninzima mi najduže sesije traju 3-4 sata, ali čak i to samo jednom ili dvaput u nedeljama pred trku. Nije trening sam po sebi dug, već priprema pre njega, kao i oporavak, istezanje i korišćenje valjka za masažu nakon treninga. Moja porodica se veoma dobro prilagodila tome, kako su se udaljenosti i treninzi postepeno povećavali. Uvek sam vodila računa o tome da to ne bude na štetu onih koji su mi najvažniji.
Koji su vam dalji ciljevi?
-Nakon Ultrabalatona osećala sam se isto kao i posle svog prvog maratona. Bila sam zadovoljna, ali tada sam već znala, a znam i sada, da ću se vratiti, jer u meni ima još potrencijala. Mogu da postignem bolje vreme, a sledeći put mogu da se fokusiram i na svoj tempo.
Moj cilj je Spartatlon, trka duga 246 kilometara, sa usponima, koja se trči od Atine do Sparte. Tu distancu je potrebno preći u roku od 36 sati. Učestvuje ukupno samo 400 takmičara iz celog sveta, jer su neophodne kvalifikacije, uslov koji sam ja ispunila. Pravo na učešće iz Srbije imaju tri osobe. Volim da izlazim spremna na takmičenja. Čak i kada smo sigurni u sebe, ipak se može dogoditi mnogo toga. Do tada moram da učestvujem u trkama, kako bih se susrela sa što više problema, tako da me na toj ciljnoj trci ništa ne zatekne nespremnu. Verujem da će to biti vrhunac moje ultramaratonske karijere.
Ultramaratonsko trčanje jako opterećuje organizam. Za potpuni oporavak nakon trke potrebno je tri do četiri nedelje. Želim da ostanem aktivna i u poznim godinama, pa moram da vodim računa o zdravlju svojih zglobova. Sigurna sam da će fizička aktivnost biti deo mog života, mada se vremenom može menjati.
Kako ljudi iz vašeg neposrednog i šireg okruženja reaguju na vaš izuzetni učinak?
-Volim kada me porodica, suprug i deca, čekaju na cilju. Dugo nisam želela čak ni da razgovaram sa suprugom tokom trke, jer sam se plašila kako bi to moglo da utiče na mene. Na trci Ultrabalaton sam prvi put osetila da mi je upravo to potrebno posle višesatnog trčanja. Razgovarali smo, nisam podlegla emocijama, naprotiv, iz toga sam crpela snagu. Posebno je divno i neverovatno motivišuće videti ih kako navijaju negde na poslednjim kilometrima pred ciljem. To je možda i najlepši trenutak trke. Tokom poslednjih kilometara, nakon što sam ceo dan provela budna, trčeći, razmišljam o tome koliko sam zahvalna što sam tu i što me porodica čeka.
Imam veliku podršku, koja prevazilazi okvire porodice. Tu su i poznanici, prijatelji, kao i trkačka zajednica. Postoje ljudi koji su po sopstvenom priznanju, počeli da trče upravo zbog mene. Inspirisala sam ih svojim rezultatima i našim razgovorima. Zahvaljujući društvenim mrežama i drugi mogu da dožive moje emocije. Mnogi kažu da moje objave čitaju sa suzama u očima, kao da su i sami bili tamo. Obični ljudi su mi prilazili da me pitaju kako mogu da uključe moje rezultate u sopstveni trening. Te povratne informacije mi daju snagu tokom takmičenja kad god pomislim na njih. Moje dostignuće meni ne deluje kao neka velika stvar, jer do njega dolazim postepeno, ali ponekad moram da zastanem i priznam sebi da je ono što sam postigla zapravo prilično impresivno. To su moji posebni trenuci radosti, koje doživljavam sasvim sama kod kuće, dok razmišljam o trci ili možda ponovo gledam trenutak kada sam prešla liniju cilja.
Teodora Salai
Ključni trenuci u ultramaratonskoj karijeri Natalije Agošton
- Palić – prvi polumaraton: bez trkačke grupe ili trenera; pripremila se samostalno uz CrossFit treninge. Vreme na cilju: 1 sat i 46 minuta.
- april, Madrid – prvi maraton: po vrućini, uz veliku motivaciju i kao zajednička aktivnost sa suprugom, koji je bio tu da je bodri. Vreme na cilju: 3 sata i 53 minuta.
- oktobar, Ljubljana – drugi maraton, vreme na cilju: 3 sata i 28 minuta i po njenom mišljenju njeno najbolje moguće vreme na maratonu.
- mart, Balatonfired – Šiofok, 51 km, 1. mesto
- jun, Ultra Tisa-to, 65 km, uz pratnju bicikliste, 4. mesto
- avgust, Baja – Seksard, 80 km, trčanje po asfaltu na vrućini od 44 stepena
- april, trka Ultrabalaton u paru: smenjivanje sa partnerom na svakih 10 kilometara i svakih sat vremena. Vreme na cilju: 18 sati i 30 minuta, 4. mesto.
- jun, Ultra Tisa-to krug: dva puta istrčano, 130 km, 3. mesto
- jesen, 24-časovna kružna trka u Balatonfiredu: staza od 900 metara, preko 180 km, 2. mesto
- februar, četvorodnevna trka oko jezera Balaton
- april, Ultrabalaton: 209 km, 400 takmičara na startu od 500 prijavljenih, druga žena iz Srbije, oko 200 takmičara je završilo trku. Vreme na cilju: 28 sati i 25 minuta, 16. mesto.
- jun, dvadesetčetvoročasovna kružna trka na Paliću: cilj noćno trčanje, savladavanje pospanosti, vežbanje
Ono što treba znati
Ultramaratonsko trčanje su distance duže od maratona: 50, 80, 200 + km. Profesionalci trče celu distancu, dok drugi prelaze na hodanje, džogiranje pred kraj. Trčanje sa merenjem vremena: završavanje krugova na određenoj stazi tokom određenog trajanja od 6, 12 ili 24 sata.
O Natalijinom učešću u trci Ultabalaton, snimljen je dvadesetpetominutni film, čija će premijera biti održana u Segedinu, a projekcije su planirane i u Vojvodini.
Majstorica ultramaratonskog trčanja iz Vojvodine, Natalija Agošton (Foto: privatna arhiva)
