Ono što je drugima blago, nama je smeće Piše: Viktorija Aladžić

Sprema se rušenje još jedne vredne kuće iz druge polovine XIX veka u Preradovićevoj ulici br. 10. No ukoliko ima imalo znanja o istoriji arhitekture Subotice može odmah da se prepozna rad Titusa Mačkovića na fasadi ove kuće, čak i ako nemamo podataka o vlasniku kuće ili o njenom projektu. Sa druge strane imamo Istorijski Arhiv u kojem se čuvaju originalni projekti većine kuća u Subotici, pa između ostalog i ove kuće. Neverovatno je da za toliko godina postojanja Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture i pored velikog broja stručnjaka koji su u Zavodu radili od njegovog osnivanja do danas,  istorija ove kuće nije istražena? Neverovatno je i to da se kuća nalazi u zaštićenoj zoni prostorno kulturne istorijske celine gradskog jezgra Subotice, a predviđena je za rušenje i biće srušena. Šta li će uopšte ostati od Subotice u ovoj pomami izgradnje zgradurina i dokle će Subotica nositi titulu najlepšeg grada Srbije? Šta će uopšte ostati kulturno – istorijsko u centru Subotice? Zar je moguće da investitore nije sramota zbog onog što čine ovom gradu u kojem i oni žive? Zar je zaista taj novac koji se dobija ovakvom devastacijom grada vredniji od samog grada? Jesu li javna preduzeća i institucije grada postale izvršni organi investitora, te se u procesu odlučivanja o vrednostima graditeljskog nasleđa sve svodi interes investitora? I da li je moguće da se ispred nosa Hrvatske kulturne zajednice u Subotici dešava rušenje kuće koju je projektovao njihov najznačajniji predstavnik među graditeljima Subotice na prekretnici 19. u 20. vek? Da li zaista nikoga više od nadležnih institucija i organizacija ne interesuje naše zajedničko graditeljsko nasleđe?

Ono što još više zabrinjava jeste ulica u kojoj se sprema rušenje ove kuće, ulice koja je uska i predstavlja jedan od subotičkih saobraćajnih čepova jer povezuje ulicu Maksima Gorkog sa Karađorđevim putem i time sa pravcem prema graničnom prelazu Kelebija. Ova ulica je već sada preopterećena saobraćajem, a izgradnjom nove zgrade ova će ulica dobiti još automobila, i naravno još betona, kvadrata, stanovnika, smeća i opterećenja na već ionako preopterećenu komunalnu infrastrukturu. Amaterizam koji preovlađuje današnjom izgradnjom grada nije još viđen u istoriji Subotice. U svim ranijim periodima intencija je bila da se intervencije u gradu izvode da on bude sve lepši i uređeniji, funkcionalniji i primereniji ugodnom životu. Današnje građevinske intervencije u gradu u velikoj meri taj grad devastiraju, stvarajući saobraćajni haos, pustinjsku gradsku klimu, preopterećenu, zapuštenu i zastarelu komunalnu i saobraćajnu infrastrukturu. To se ne može nazvati planiranjem. Grad se danas gradi bez ikakve ideje o tome kako treba da izgleda u budućnosti, sa samo jednim ciljem da se realizuje što više novca tokom haotične i nepromišljene izgradnje.

Parcela na kojoj se danas nalazi kuća u Preradovićevoj ulici br. 10 pripadala je 1838. godine senatoru Miklošu Đelmišu (Gyelmis Miklós), koji ju je prodao Josipu Stipiću (Sztipics József) 1842. godine. Tada se već na parceli nalazila skromnija prizemna građanska kuća i dva pomoćna objekta. Do 1882. godine vlasnik parcele i kuće postao je Marko Vojnić Purčar (Vojnics Purcsar Márk) koji je iste godine predao molbu da na regulacionoj liniji ulice izgradi novu kuću prema projektu firme Mačković i Grundbek (Macskovics & Grundböck, Istorijski arhiv Subotice, F:2, ép. eng. VI kör 2/1882.). Fasada kuće, kako se to često dešavalo, nije sasvim izvedena prema projektu, ali su neki elementi ipak zadržani, kao na primer dekorativni pilastri sa kapitelima sa obe strane kapije. Fasada iz Titusovog projekta bila je veoma dekorativna, a vlasnik verovatno nije imao dovoljno sredstava, pa je ona izvedena u jednostavnijem i klasičnijem obliku neorenesanse sa trougaonim timpanonima iznad prozora i jednim prozorom na bočnim sobama umesto dva, dok su u sredini zadržana tri prozora na najreprezentativnijem prostoru kuće – salonu. Pošto se neorenesansa u Subotici pojavila 1879. godine, ovo je veoma rani primerak novog arhitektonskog stila u gradu. Prema podacima iz Maluševljevog adresara vlasnik ove kuće je i 1906. godine bio Marko Vojnić Purčar (Malusev, Sándor; Czim és lakjegyzéke, Szabadka: 1906, str. 193.)

Žalosno je što smo već izgubili skoro sve kuće ranijih arhitektonskih stilova u Subotici, iz vremena klasicizma i romanticizma, a sada nestaju najraniji primeri neorenesanse. Polako nestaju lepotice koje su pravilnim održavanjem  i brigom mogle da nastave da ukrašavaju naš grad.

Susedna kuća na broju 12, koja je ranije bila srušena, pripadala je arhitekturi klasicizma. Njen projekat još nije pronađen, ali je njena arhitektura svedočila o jednom istorijskom vremenu koje je sada u Subotici zauvek nestalo. Ta je kuće po svemu sudeći bila građena sredinom 19. veka. Vlasnik parcele na kojoj se nalazila kuća pod brojem 12, bio je užar Karolj Gros (Grosz Károly), prema katastarskom premeru grada iz 1838. godine, čije se knjige čuvaju u Istorijskom arhivu Subotice, a on je seosku kuću koja se nalazila na ovoj adresi prodao Rebeki Kopunović. Sledeći vlasnik koji nam je poznat, kada se na parceli već nalazila prizemna građasnka kuća izgrađena u stilu klasicizma bio je, prema podacima iz Maluševljevog adresara iz 1906. godine, Peter Kovač(Kovács Péter).

Svuda u svetu najstarija arhitektura ima najveću vrednost i najveći stepen zaštite, kod nas pak, sve ono što bi se smatralo biserom i značajnim elementima graditeljstva koji svedoče o razvoju grada i razvoju arhitekture na nekom drugom mestu, ovde se smatra smećem, prepušta propadanju i na kraju rušenju. Zaslepljeni brzom zaradom, ne vidimo širu sliku i nismo svesni koliku štetu nanosimo sami sebi i sopstvenom gradu.

Preradovićeva 10, Subotica (Foto: privatna arhiva)

Foto galerija: