U savremenom nomadstvu sadržane su tri sorte ljudi: oni nomadi koji su otišli jer su hteli, oni koji su otišli jer su morali i oni koji su otišli jer su morali, ali otišli bi i da nisu.

 

Kaže mi poznanica: “Slušaj, meni je dopizdelo više ovo sranje. Suprug je u inostranstvu i ja sad planiram da odem ako sve ode u…”

Život na planeti Zemlji stara je zverka. Zna gde i kad da te ščepa. Užasni zemljotresi, vulkanske erupcije, silne nemilosrdne bolesti, opustošeni predeli ostajali su za tim čovekom, nomadom, koji neumorno traga za boljim uslovima za život.

Životinjski instinktivno, on napušta svoje privremeno ognjište, čak i onda ako se u njemu rodio, i s prirodnom neusiljenošću odlazi u ništa, u novo, u tuđe, u opasno, u borbu za opstanak.

Savremeni nomadi, to smo svi mi danas. Ili barem mi kojima se neke fotelje nisu stopile sa pozadinom, i težina džepova nije onemogućila slobodno kretanje uprkos nepobitnoj silini gravitacije. F = m x a. Sila jednako masa puta ubrzanje. Njutn, da je živ, imao bi problema sa funkcionalnošću svoje formule. Jer što je masa nečijeg džepa veća, to je njegovo ubrzanje prilikom kretanja manje, a sila uprkos tome veća. Njutne, na dobrom si mestu, ćuti…

“Super je putovati po svetu, ali opet glupo je kad si primoran zbog davljenja ljudi na položajima…” Fascinantan ovaj naš jezik. Problem je što je davljenje ljudi na položajima zapravo davljenje nas od strane njih, a ne njih u npr. nekoj mutnoj vodi, ili davljenje nas nama samima ali zbog njih, ili njihovim njima namama… Otprilike, tako nekako funkcionišu stvari kod nas u pogledu njih, te ne čudi savremeno nomadstvo.

U savremenom nomadstvu sadržane su tri sorte ljudi: oni nomadi koji su otišli jer su hteli, oni koji su otišli jer su morali i oni koji su otišli jer su morali, ali otišli bi i da nisu. A možda i ne bi, jer za svaku akciju potreban je “push”, narodski rečeno – da te neko gurne u provaliju kako bi poleteo. A možda i ne bi poleteo, nego bi pao i razbio se. Ali za to si već ti kriv. Zašto nisi poneo Dambovo perce?

Nomadi koji su otišli jer su hteli. To je raštrkano pleme pojedinaca koji su u okviru svog ognjišta imali sve što im je bilo potrebno za opstanak, ali su se otisnuli u svet kako bi iskusili novo, proširili svoje vidike, naučili da razumeju druge, pronašli sebe u tim beskrajnim horizontima i sa novim saznanjima se vratili kući ili ostali tamo ngede daleko da obogaćuju svet svojim kvalitetnim prisustvom. To su mladi ljudi koje je društvo naučilo da iz gnezda treba poleteti rano, da je leteti lepo i korisno, a ako se ikad umore, znaju gde mogu da se vrate.

Nomadi koji su otišli jer su morali. To je nepresušna kolona izgnanih. Onih čiji je stomak prazan, a intelekt unižen. To su tihi ljudi koji na ulici vuku svoju senku starih dana, vuku sećanja i sukobe se sa svojim ćudljivim duhovima. Oni govore tuđim jezikom, dok u duši plaču na svom. Gorak je ukus besa i nemoći na koji se ovakav nomad budi noćima. Sanja kako se peške vraća iz tuđine, preko planina i mora, nazad u svoju rodnu grudu. Ali kući ne može stići. Jer, kako je i Lorka pisao, “ja više nisam ja, niti je moj dom više moj”. On više nije čovek koji je bio ili mogao biti. Nostalgija, ta užasna pošast prinudnog nomadstva. Svi ti snovi i životni putevi kojima se nije hodalo. Savremeni nomad koji je morao otići nekad uspe da pusti krik, ali njegov glas gubi se kao u vakuumu.

Savremeni nomadi imaju izuzetnu ličnu slobodu i pred njima se otvaraju brojni novi putevi, ali su i dalje slabi činioci jednog para-društva, izuzetno doprinose segmentaciji jednog klasičnog društva čije se granice čak i danas mere u nacionalnim okvirima. Nepripadajući su delovi u tuđini, određena prava su im ograničena, od njih se očekuje da se ne bave pitanjima koja su namenjena punopravnim državljanima neke zemlje, računa se na njihovu pasivnost u uticanju na nadležne organe, pretpostavlja se da se neće baviti značajnim društvenim pitanjima, da ne znaju najbolje jezik sredine, da ne poznaju politički sistem zemlje u kojoj su se slučajno zatekli, da su previše okupirani svojim ličnim interesima, da ne osećaju problem okoline kao svoj, jer oni su ovde samo gosti, samo u prolazu, samo nomadi.

Nomadi su u prastara vremena u jednom trenutku stali. Stali su pred nemanima životnih nedaća. Nije više spoljašnji uticaj bio preovlađujući faktor. Čovek je odlučio da preobrati svoju sredinu na način koji će mu obezbediti opstanak upravo na tom mestu koje u tom trenutku baš i nije najsjajnije. I to zajedničkim snagama, sa drugim nomadima.

Poznanica mi reče: “Ali onda jednog dana ustanem i kažem sebi – koji moj ja treba da se pakujem? Daj da promenim nešto…”

 

Mina Delić (Slobodna reč)

Nomad, naslovna fotografija: Mina Delić