Igra statističkim podacima verovatno je zabavna i na korist vlastodršcima ali za većinu građana Srbije u najmanju ruku neprihvatljiva je. Onima koji je igraju, čini se, najlakše je manpulisati podacima o zaposlenim i zaradama – a to su najprijemčiviji pokazatelji kojima se meri uspeh vlasti i koje nam ona slatkorečivo predstavlja.

Tako smo lane, doduše dve godine kasnije u odnosu na prognoze, došli do cilja od 500 evra prosečne neto zarade u Srbiji. Sada, na krilima novih obećanja predsednika Aleksandra Vučića i ministra Siniše Malog idemo ka plati od 900 evra u narednih pet godina.

Prema poslednjim objavljenim statističkim saopštenjima, prosečna neto zarada u Srbiji (avgustovska) iznosila je 58.513 dinara i nominalno je veća 8,1 odsto nego pre godinu dana, a realno povećanje je 6,1 odsto. Prosek u Beogradskom regionu bio je 72.344 dinara, a najdeblje koverte imali su zaposleni sa opštine Vračar – 96.416 dinara.

Vojvodina je po zaradama već godinama ispod republičkog proseka a prema poslednjim podacima njeni zaposleni zarađuju 56.300 dinara. Najveće plate imaju Novosađani – u proseku 65.826 dinara. Zarada u Vršcu je 58.844 dinara, u Subotici 53.807, dok su u donjem delu vojvođanske lestvice Alibunar sa 48.078 dinara, Plandište sa prosekom od 47.558 dinara…

Takvim pokazateljima možda i ne bi trebalo da budemo nezadovoljni ako znamo da smo samo pre tri godine, na jesen, imali prosečnu republičku platu 46.879 dinara, što je bilo 393 evra. U Novom Sadu plata u oktobru 2017. bila je 53.061 dinar, u Vršcu 51.338 dinara, u Subotici 43.225 dinara. U Plandištu pre tri godine prosečna neto zarada iznosila je 35.785 dinara, a u Alibunaru 32.153 dinara. I sve je u redu, plate su porasle, i to ne malo, ali pitanje je kako to da građani taj rast ne osećaju u novčanicima. Zašto se žali radnik u Alibunaru kada je do pre tri godine imao 32.153 dinara a sada dobija 48.078 dinara? Zaboravio je da je na jesen 2015. zarađivao tek 27.068 dinara?

“Ne znam kolika je prosečna zarada, bavim se poljoprivredom, imam gazdinstvo, stočarsku i ratarsku proizvodnju. Znam samo da je u mom mestu bila veoma razvijena industrija, da smo imali 2.000 radnika. Danas, što zbog nedostatka industrijske zone, što zbog drugih uslova koji ne ulivaju sigurnost ulagačima, imamo svega 200 radnika. Stanovništvo je staro, mesto opustelo i to je stvarna slika koju nikakve statističke brojke ne mogu ulepšati”, priča nam sagovornik iz Banatskog Karlovca, mesta u alibunarskoj opštini.

Ali kako je zarada Alibunaraca narasla sa 27.086 dinara na 48.078 dinara, ko je toliko digao plate i kome?

Hajde da podsetimo na osnovni prinicip u izračunavanju prosečne zarade i kako to radi Zavod za statistiku – zbir zarada svih zaposlenih podeli se sa brojem zaposlenih i dobije se koliko u proseku radnik zarađuje. To znači da manje veoma visokih zarada povećava značajno prosek. Statističari često navode prost primer objašnjavajući ovaj princip – ako neko zarađuje 20.000, a neko 120.000, prosečna zarada je 70.000, što je čak 50.000 manje od zarade jednog i 50.000 više od zarade drugog. Dakle, prosek izvlači mali deo onih koji dobro zarađuju. Takođe, valja imati na umu da se u izračunavanje prosečne zarade ubrajaju naknade za radnike koji imaju zasnovan radni odnos, kao i za one koji su angažovani na osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova.

Prosečnu zaradu od 58.513 dinara u Srbiji prima tek trećina zaposlenih, a to je oko 630.000. Prema podacima Zavoda za statistiku više od polovine radnika u Srbiji zarađuje manje od 45.500 dinara. Takođe, ne zna se tačno koliko zaposlenih prima minimalac ali se procenjuje da ih je oko 15 odsto, a to je oko 350.000 ljudi. Samo deset odsto zaposlenih ima platu veću od 90.000 dinara, a nije puno ni onih koji zarađuju od 60.000 do 90.000 – njih 19 odsto.

Realnija slika se dobija ako se ima u vidu medijalna zarada. Nju takođe obračunava Republički zavod za statistiku a predstavlja iznos do kog zarađuje polovina zaposlenih u Srbiji. Medijalna neto zarada za avgust ove godine iznosila je 45.000 dinara, što znači da je 50 odsto zaposlenih imalo zaradu do tog iznosa.

Pomenimo i to da podaci Republičkog zavoda za statistiku od januara 2018. do juna 2019. godine ukazuju da je prosečna mesečna neto zarada iznosila oko 52.800 dinara. U istom tom periodu, medijalna mesečna neto zarada iznosila je 39.600 dinara. Dakle, polovina zaposlenih stanovnika Srbije primala je u tom periodu platu manju od 39.600 dinara, a polovina veću od tog iznosa. Prema tome, medijalna zarada bila je oko 13.000 dinara manja u odnosu na prosečnu.

Kada smo sve ovo naveli, hajde da se vratimo na primer Alibunara, zarada zaposlenih u toj opštini i na pitanje ko je digao plate i kome. Odgovor se može naći na dve adrese – jedna je Republičkog zavoda za statistku koji upražnjava model prosečne plate, a druga alibunarskog javnog preduzeća Univerzal. Naime, prema odlukama lokalne skupštine u koje je Slobodna reč imala uvid, ukupan fond za bruto plate u ovom preduzeću je 73,5 miliona dinara, a prema informacijama koje smo dobili od upućenih u poslovanje ovog preduzeća, pojedine zarade idu do 126.600 dinara. Zbog plata privilegovanih u JKP Univerzal, statistički gledano, slika života u Alibunaru nije tako loša.

Međutim, svakom ko je prošao kroz sela u ovoj opštini, pomenuti Banatski Karlovac, Vladimirovac, Lokve, jasno je da je stvarnost nešto drugo: tu se vidi šta znači socijalni, privredni, kulturni i multikulturalni krah politika vođenih poslednjih par decenija. Tako je u celom Banatu, ništa bolje nije u većini sela u Srbiji. Zvanična statistika nema podatke o tome kolike su zarade u ruralnim sredinama ali recimo to da se dobrim delom stanovništvo tih područja bavi poljoprivredom a prosečna plata u ovoj delatnosti je ispod proseka republike, iznosi 50.990 dinara. U sektoru prerade hrane, recimo, poslednja prosečna zarada bila je 44.782 dinara.

Na selu i od poljoprivrede na ovaj ili onaj način živi više od milion ljudi. Imamo nešto manje od 600.000 registrovanih gazdinstava, ali je zaposlenih u poljoprivredi Srbije, prema zvaničnoj statistici tek nešto oko 65.540. U 2015. godini bilo ih 90.587 poljoprivrednika. Situacija je sigurno još tragičnija ako bi se analizirali podaci od 2012. ali njih nema. Podataka od pre 2015. godine nema u Zavodu za statistiku, a nema ih zato što pre toga podaci o ukupnoj zaposlenosti nisu frizirani kao posle 2015. Naime, pre toga registrovani poljoprivrednici uopšte nisu ulazili u sumu ukupno zaposlenih tako da to daje odgovor kako su Vučić i Mali tako brzo skresali nezaposlenost i povećali broj zaposlenih. Prosto od 2015. godine jednim potezom 100.000 registrovanih poljoprivrednika je upisano u zaposlene. Tako je Vučić dobio istorijski uspeh. Kad uzmete u obzir poljoprivrednike, pa neformalnu zaposlenost koja je takođe dodata, pa stotine hiljada onih koji su otišli u inostranstvo, dobijete kompletnu sliku Vučićeve rekordne nezaposlenosti i zaposlenosti. I rekordnih zarada.

A zašto ima sve manje registrovanih poljoprivrednika? Pa zato što od poljoprivrede sve manje ljudi može da živi i ima para da plaća doprinose za socijalno osiguranje. Zašto je za poslednje tri godine ugašeno i iz registra brisano 60.000 poljoprivrednih gazdinstava. Pa zato što sve manje ima života na selu, sve više je onih koja nemaju nijednog stanovnika.

Brigu o selu, navode analitičari, do sada je vodilo 35 institucija. Više nego neuspešno. Sada smo dobili još jednu, i to glavnu, sa baš takvim nazivom – Ministarstvo za brigu o selu. Još jedan primer jeftinog političkog marketinga kojim se želi prikazati da vlast navodno brine o stanovnicima ruralnih područja. Problem je u tome što stvarne, loše efekte te brige opet nećemo videti u zvaničnim pokazateljima.

Slađana Gluščević, urednica portala Agrosmart i novinarka Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE. Novinarstvom se bavi od 1999. godine, počela u Danasu, a najveći deo profesionalnog života provela u novosadskom Dnevniku. Od 2016. je u preduzetničkom novinarstvu i konsaltingu u poljoprivredi. Dobitnica više novinarskh nagrada, majka dva sina.

(Slobodna reč)

 Slađana Gluščević, naslovna fotografija: privatna arhiva

Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo