Gnjev mi, boginjo pevaj, Vulina, JUL-inog sina,

zlosrećnog, štono Srbe u hiljade uvali jada,

duše pak mnogih mladića jakih posla Aidu,

a njih učini same da budu pljačka za psine

i još gozba za ptice – i tako se đavolja volja

vršila – otkad se ono u svađi razišli bili

razum i moral, ljudima vođe, i većinska Srbadija.

Ovako bi mogla da počne neka moderna „Vulinijada“, kad bi se našao neko dovoljno dokon da opeva poslove i dane Aleksandra Vulina, ministra trajnog po milosti Aleksandra Vučića, te predsednika Pokreta socijalista, partije sasvim neizvesnog ontološkog statusa – vlast i partijske organe ima, a članstva ni od korova.

Loše odglumljeni nervni slom

Beše proslava 13. rođendana Pokreta socijalista, a na paradi politikanstva i kiča vođa malene partije održao je prigodnu besedu u svojoj omiljenoj formi loše odglumljenog nervnog sloma. Izašao Vulin za govornicu, sveže izbrijanih brčića, pa zaurlao koliko ga grlo nosi, sve pocupkujući i podvriskujući. Novo vreme traži nove ljude i nove ideje, pogotovo u zemljama koje su na začelju po svim parametrima, pa je i Vulin svojim vernim sledbenicima ponudio nešto sasvim friško: ideju srpskog sveta, ujedinjenje vaskolikog srpstva, sve Srbe u jednoj državi pod jednim predsednikom… Moguće da me pamćenje obmanjuje, ali imam utisak da sam ovo već negde čuo.

Mediji su preneli mudre Vulinove reči, ali su ga malo skraćivali, pa čak pravili i neke lektorsko-korektorske intervencije. Nedopustivo je da se to radi velikanima našeg doba, zato Vulinov govor treba pažljivo slušati, doslovce transkribovati, da ne bude posle kako je nešto pogrešno preneseno ili protumačeno.

Nekom pokolj, nekom portfelj

Da krenemo redom: „Zadatak ove generacije političara jeste stvaranje srpskog sveta, zadatak ove generacije političara jeste da objedini Srbe gde god oni budu živeli“. Ove generacije? Pa zar to prethodna generacija srpskih političara nije stavila sebi u zadatak? Ista ona generacija koja je odgajila svoj podmladak oličen u Vulinu, Vučiću, Dačiću i njihovim silnim kolegama po masovnom unesrećivanju. Nije to bilo tako davno, još su u životu milioni svedoka, nije baš lako zaboraviti šta se događalo tokom veselih devedesetih.

Poslednji pokušaj objedinjavanja svih Srba koji su sproveli Milošević, Šešelj, Mira Marković, Radovan Karadžić i hiljade njihovih operativaca doveo je do 130 hiljada mrtvih, nekoliko miliona raseljenih, do spaljenih sela i srušenih gradova, do nebrojenih ratnih zločina i genocida, te do masovnog iseljavanja i stradanja Srba za čije su se dobro, navodno, borili. I do uništenja Jugoslavije, zemlje u kojoj su svi Srbi živeli u jednoj državi. Uvek se treba podsetiti zanimljive činjenice: srpski nacionalisti su razorili državu u kojoj su svi Srbi živeli da bi svi Srbi živeli u jednoj državi.

I sad bi Vulin da krene ispočetka, ponovo istim putem koji vodi u apokalipsu. A što i ne bi? Dok je trajao udruženi zločinački poduhvat diljem bivše SFRJ, dok su ljudi masovno ubijani, mučeni, pljačkani, ostavljani bez igde ičega – Vulin, Vučić i njihova ekipa pravili su političke karijere, sticali imovinu i uspinjali se na lestvici moći. Što je Srbija bila propalija, razvaljenija i nesrećnija, to je njima bivalo bolje. Vreme smrti i razaranja za njih je bilo zlatno doba. Nekom rat, nekom brat; nekom uništenje, nekom unapređenje; nekom pokolj, nekom portfelj.

Samo srpski sudija Srbina spasava

Vulin nastavlja u istom zloduhu: „Jer narod koji ima iskustvo jasenovačkog genocida, koji ima iskustvo ‘Oluje’ i koji ima iskustvo martovskog pogroma nema pravo da svoju sudbinu preda drugima u ruke, da o njihovoj deci odlučuju drugi, da im drugi daju imena, da im drugi određuju u šta će verovati, da ih drugi puštaju tamo gde su nam predake puštali. Narod koji ima iskustvo da kad nema svog vojnika, svog policajca i sudiju, nema za njega ni pravde.“

Ovo „predake“ je stvarno rekao, ali nije mu ni zameriti, toliko se uneo u besedu, toliko je nastojao da glumi empatiju i zabrinutost za narod, iz petnih žila se trudi da se predstavi kao dušebrižnik, kao čovek kome je stalo do još nečeg osim sopstvenog probitka, a uopšte mu ne ide. Od silnog naprezanja da se lažno predstavi omakne mu se i poneka greška.

Zanimljiva je Vulinova teza da Srbi, gde god žive, vojnici, policajci i sudije moraju da budu po nacionalnosti Srbi, inače za njih nema pravde. Vulin je u principijelnom ratu sa stvarnošću i činjenicama, takav je čovek, pa je i ovde primenio svoj sveti princip. Nema sumnje da za Srbe ima mnogo više pravde, na primer, u Kanadi ili Norveškoj, nego u Srbiji, te da to nema mnogo veze sa nacionalnom pripadnošću policijskih i sudskih činovnika.

U Srbiji se retko pravda nalazi na sudu, iako su sudije mahom srpske nacionalnosti, pogotovo ako je građanima nepravdu naneo neko blizak vlastima. To je direktna zasluga režima čiji je Vulin ponosni šraf.  Poštovanje zakona i ljudskih prava je pouzdaniji garant za dolaženje do pravde, nego nacionalna pripadnost koja nije garant ni za šta. Ono što Vulin propoveda zapravo je država u kojoj žive pripadnici samo jedne nacije i vere. Zanimljiv pogled za jednog socijalistu, ali ne i za nacional-socijalistu.

Vojska Srbije čuva Srbe širom sveta

Nastavlja ministar trajni: „Nema pravo da odustane od objedinjavanja i ujedinjavanja, nema pravo da odustane od srpskog sveta. A da bi srpski svet nastao, Srbija mora da bude ekonomski uspešna, Srbija mora da bude dobro vođena, Srbija mora da ima vojsku koja je u stanju da sačuva i nju i Srbe gde god oni živeli. Da bi sačuvali takvu Srbiju moramo učiniti sve da se politika Aleksandra Vučića nastavi. Samo to, samo je to pobeda, samo je to garancija opstanka našeg naroda i ništa drugo“. Potom je došao do logičnog zaključka da jedino Vučić treba da bude predsednik svih građana Srbije i svih Srba.

Da, treba nastaviti sa izgradnjom srpskog sveta, Velike Srbije, Dušanovog carstva koja traje skoro dva veka sa katastrofalnim posledicama, ali narod ima da nastavi istim putem u provaliju, sve do poslednjeg, dok ne stanemo svi pod onu poslovičnu šljivu. Za ujedinjenje svih Srba neophodna je, dakle, ekonomski uspešna Srbija. Toliko je ova zemlja pod naprednjacima ekonomski uspešna da iz nje svake godine pobegne glavom bez obzira bar 50 hiljada ljudi. Sve i da je Srbija država u kojoj se najbolje živi u Evropi, to nije dovoljno za ostvarenje Vulinovog sna. Evo, Nemačka je izuzetno ekonomski uspešna, bogata zemlja, sa zavidnim nivoom poštovanja građanskih prava – pa nikom u Austriji ne pada na pamet da se ujedini s Nemačkom. Ne ide to tako, zna to i Vulin, ali mora da širi maglu kako bi opravdao svoje štetočinsko političko postojanje.

Ideja da je Vojska Srbije nadležna za Srbe u susednim zemljama direktni je udar na suverenost tih država, takoreći međunarodni incident. Zamislimo da su vojska Mađarske i NATO nadležni za sve Mađare, gde god živeli, na primer u Vojvodini. I da isto važi i za sve druge nacije. Vrištali bi vulini & vulini uveoci do neba kako susedne države nasrću na nejaku Srbiju, na naš suverenitet i teritorijalni integritet. Čitava ta jeremijada o ugroženosti, odbrani i zaštiti vaskolikog srpstva zasniva se na premisi o neravnopravnosti, na tome da jednom narodu pripadaju veća prava nego drugima. Dovoljno je univerzalizovati nacionalističke dogme, pa videti da su one neostvarive i nemoguće. Kad bi svi težili istom cilju – da svi pripadnici svakog naroda žive u istoj državi – to bi dovelo do opšteg pokolja i do rata svih protiv svih.

Kad kažem narod, mislim – Vulin

Najluđe je Vulin ostavio za kraj. Teza da je jedina “garancija opstanka našeg naroda” ostajanje Vučića na vlasti spada već u apokaliptičku literaturu i može se tretirati kao plod razularene mašte. Ako Vučić padne s vlasti, to će biti kraj njegovog voljenog naroda, Srbi će izumreti, kao što su više puta do sada izumrli pre nego što je Vučić postao apsolutni gospodar. Iako je od svih Vulinovih umotvorina ova ubedljivo najluđa, u njoj ipak može da se pronađe zrno istine, ako je čitamo na pravi način.

Ukoliko Vučić zglajzne, zaista će nastupiti kraj sveta – ali samo za Vulina. To bi bio konac njegove političke karijere, lagodnog života na tuđ račun, zauzimanja pozicija o kojima bi u svakom društvu koje drži do svoje budućnosti mogao samo da sanja. Sve te visokoparne reči o narodu, opstanku, Srbima, srpstvu kriju ono što je Vulin zapravo hteo da kaže: “Da bismo sačuvali moju fotelju, moramo učiniti sve da se politika Aleksandra Vučića nastavi. Samo to, samo je to pobeda, samo je to garancija mog opstanka na vlasti i ništa drugo“.

Čak i u ovakvom totalno razvaljenom društvu u kojem glasači svoje poverenje daju kojekakvim sumanutim tipovima koji ih neprestano unesrećuju, Vulin nema nikakve šanse. Njegova jedina nada za opstanak na vlasti i očuvanje nezasluženih privilegija jeste da Vučić bude na tronu i da ga šlepa sa sobom kao vrhovnog poslušnika i poltrona prve klase. A Vučić dobro zna da uvek može računati na Vulina, pa mu se na fešti socijalista u pokretu odužio prigodnim govorom, rekavši da su on i Vulin mnogo više od koalicionih partnera. Reč su uzeli i drugi stubovi srpskog sveta: general i osuđeni ratni zločinac Vladimir Lazarević, te pevaljka Zorica Brunclik, stara JUL-ovka, koja je prisutne uveseljavala pesmom „Ne dam ovo malo duše“. Mada nije poznato da je neko dotičnoj tražio dušu, ni malo ni mnogo.

Parazitiranje na nesreći sopstvenog naroda

Nakon rođendanske proslave Vulin je skoknuo do TV Pink da malo pokazuje fotografije obezglavljenih tela, te da pojasni šta je zapravo mislio u govoru o srpskom svetu. Veli Vulin, između dva leša, da srpski svet vidi kao jedan “politički i državni prostor” koji treba da se ostvari “apsolutno mirno, bez ispaljenog metka”. Kako to sad bez ispaljenog metka? Pa koliko juče ste ispalili milione metaka, topovskih i tenkovskih granata zarad tog istog cilja, a sad odjednom glumite mirotvorce.

Svi su pobegli od vas kao đavo od krsta, a sad ponovo propovedate ujedinjenje, proširenje teritorije, objedinjavanje svih Srba u jednu državu koje ne može da prođe bez rasparčavanja susednih zemalja. Čak i Srbi beže iz Srbije, i to sve masovnije, a vi i dalje udarate u istu žicu i pričate iste sulude priče, kao da se ništa nije dogodilo, kao da ideja Velike Srbije nije svaki put propala i odnela nebrojene žrtve.

Najgore od svega je to što bi Vulin, Vučić i kompanija i danas mirno krenuli u nove sukobe, ratne okršaje i masovno uništenje, samo da im okolnosti idu na ruku. Jer su već stotinu puta pokazali da ne prezaju ni od kakvog zla, samo da bi ostali na vlasti i u posedu moći. Srećom, od tog posla nema ništa, druga su vremena, ovog puta zlikovci ne bi prošli tako olako kao onomad.

Nakon četiri izgubljena rata, satiranja susednih zemalja, ali i sopstvene države i stanovništva, sve što im je preostalo jeste zamajavanje naivnih, manipulisanje lakovernima i ono u čemu su nenadmašni – parazitiranje na nesreći sopstvenog naroda. Sve dok se taj isti narod ne osvesti i konačno skine sa grbače sve vuline, kako god se zvali i kojoj god političkoj opciji trenutno pripadali.

Tomislav Marković je novinar i pisac iz Beograda. Jedan od osnivača i urednik Kulturno-propagandnog kompleta Beton (2006-2013) i zamenik glavnog urednika e-novina (2008-2016). Između ostalog, objavio poetsko-prozne knjige „Vreme smrti i razonode“ i „Velika Srbija za male ljude“, te zbirku pesama „Čovek zeva posle rata”. Član je redakcije XXZ magazina. Piše kolumne za nekoliko regionalnih portala: Al Jazeera Balkans, Antena M, Pobjeda, Analiziraj.ba, Tacno.net.

(Slobodna reč)

 Tomislav Marković, naslovna fotografija: Edi Matić