Onaj ko se informiše iz mađarskih provladinih (ili „javnih“) medija, Samo je toliko mogao da isfiltrira iz najnovijeg konflikta, ovog puta na granici Poljske i Belorusije, da negde „opet neki migranti“ hoće nešto, da uđu na teritoriju Evropske unije, pa ako drugačije ne ide, onda će u cilju ovoga primeniti čak i nasilje, a jadni Poljaci se brane.

Nije u mnogo boljoj poziciji ni onaj koji pokušava da dobije informacije od srpskih provladinih (ili „javnih“) medija – ako uopšte ima takvu nameru, uostalom, Poljska je daleko, a Belorusija još dalje…

Ipak kriza slučaja izbeglica, koja je eskalirala pre oko dve nedelje na poljsko – beloruskoj granici, ne može se nazvati uobičajenom pričom. I ne radi se o izbeglicama.

Cela priča je počela prošle godine, kada je vladajući šef države u Belorusiji Aleksandar Lukašenko, po svemu sudeći prevarom pobedio na izborima u avgustu, pa je talas protesta nakon protesta silom ugušio, dok je opozicione političare potrpao u zatvore, deportovao ih ili proganjao. Evropska unija je već ranije uvela određene sankcije Lukašenkovom režimu, koji se ponajmanje može nazvati demokratskim, a prošloletnja previranja „počastila“ novim kaznenim merama.

Zatim se činilo da će sve ostati na tome, premda se Lukašenko nije krio, a letos je jasno stavio do znanja da ako Unija ne ukine sankcije, pomoći će migrantima koji prolaze kroz njihovu zemlju da stignu do država članica zajednice, Litvanije ili Poljske. Čak je i radio na tome, da u zemlji bude migranata koji žele da uđu u EU: drastično je povećao broj letova između Minska i Erbila u Iraku, delio je šakom i kapom vize onima koji žele da uđu u Evropu; međunarodna štampa je i pisala o tome da bi izbeglice iz Iraka, Sirije i Avganistana mogle da putuju u Belorusiju potpuno legalno, sa vizom, avionom, odakle im je obećano dalje napredovanje. A to je izgledalo tako, da su beloruske vlasti prevozile ove ljude na poljsko – belorusku granicu, da bi oni dalje išli kako god su znali i umeli. Poljska i Litvanija su pokušale da skrenu pažnju na problem, ali niko nije znao rešenje, a Lukašenko nije poznat po tome da na njega može da se utiče. A ruska državna avio kompanija Aeroflot revnosno je prevozila ljude sa Bliskog istoka u Belorusiju… Zatim, početkom novembra, jednog ponedeljka tačno u 8 sati, događaji su se ubrzali: oko hiljadu izbeglica, koji su se do tada smrzavali u šumi, krenuli su ka poljskoj granici, zahvaljujući zdušnom hrabrenju beloruske vojske: masu koja je krenula ka prelazu između između beloruskog sela Bruzgi i poljskog sela Kuznica, vodili su vojnici naoružani do zuba. Masa je pokušala da pređe granicu, ali su se na drugoj strani bodljikava žica i poljske vlasti trudile da to spreče. Bilo je tu suzavca i svega što je potrebno da se masa rasturi. U međuvremenu je Lukašenko smeškajući rekao da on nema ništa s tim. U međuvremenu je brzinski pregovarao sa Vladimirom Putinom, čiji je portparol Ministarstva spoljnih poslova rekao samo ovo: Poljaci ne treba da razmišljaju o sankcijama Belorusiji, već treba da okrive bivšeg predsednika SAD Džordža Buša, koji je prvenstveno odgovoran za nastalu situaciju, jer bez ratova koje je on započeo, ne bi se pokrenuo migrantski tok, koji traje od tada, prema zapadnoj Evropi.

Prema mišljenju Varšave, cilj Belorusije je da postepeno produžava izbegličku krizu, tako da Minsk želi da izazove ozbiljan incident sa sve pucnjavom i žrtvama. U međuvremenu je Minsk neprestano prevozio na granicu ljude koji su postajali nestrpljiviji na sve oštrijem mrazu, gladni i žedni, što rafali iz mitraljeza ispaljeni u vazduh nisu smirivali – po rečima Poljaka, Belorusi na taj način pokušavaju da spreče izbeglice da napuste granični pojas. Varšava je slutila i da se Lukašenko trudi da postupi po Putinovim uputstvima, sa ciljem da izazove haos u Uniji.

Stvar je daleko od nevinog muškog premeravanja: Poljska i Litvanija nisu samo deo Evropske unije, već i članice NATO-a, a Belorusija je pod okriljem Moskve. Oba vojna saveza imaju obavezu da pomognu državama članicama. Lukašenkov ludački potez mogao bi čak izazvati i ozbiljan sukob NATO-a i Rusije. Zato se svi osim Lukašenka trude da smire situaciju, a beloruski predsednik je veselo provukao da će prekinuti isporuke gasa Evropi, ako Unija ne primi oko dve hiljade ljudi i ne ukine sankcije.

Brisel pokušava da primora avio kompanije i tangirane države da zaustave saobraćaj prema Minsku, kako bi i tako smanjili nove masovne dolaske, dok problem više hiljada ljudi koji se smrzavaju u šumi počinje da eskalira u humanitarnu krizu, koja nekako mora da se reši, pa u cilju toga neki zapadni političari pregovaraju sa Lukašenkom, koji se ne smatra legitimnim.

Govoreći za BBC prošle nedelje, Lukašenko je rekao da je „apsolutno moguće“, da njegovi vojnici pomažu izbeglicama: Sloveni smo, imamo srce. Naši timovi znaju da migranti idu prema Nemačkoj, pa su im možda neki od njih i pomogli“ – rekao je veselo, dok su njegovi ljudi konačno preusmerili izbeglice u zgradu jednog magacina, gde su barem imali krov nad glavom. Belorusija je od tada najavila da će pokrenuti letove za Irak, za one koji bi radije otišli kući, shvatajući da neće moći da uđu na teritoriju EU: u ponedeljak je njih sto osamnaest već i otputovalo, a ova tendencija će se i nastaviti.

Sve ovo takođe može da znači i to, da je Putin pokazao Lukašenku bolji uvid. Međutim, može biti i još jedno zatišje pred oluju.

Ono što je pak izvesno je to, da je Lukašenko ovog puta otišao predaleko. I ostaje samo nada, da će se naći neko ko će ga urazumiti. Jer i sa druge strane granice EU – Belorusija ima dobar broj ljudi koji će se okoristiti tuđom štetom nastalom ovim iznenadnim požarom. I nije sigurno, da će ovu vatru biti u stanju dugo da kontrolišu.

Migranti na belorusko – poljskoj granici (Foto: elmanana.com)