Šamar

Pored detaljnog priznanja da niže navedena misao (misli) nije moja, delim je sa čitaocima zbog njene važnosti (moje mišljenje) i interesa javnosti.

Sada, kada je pandemija (ili barem njen prvi talas), izgleda malo utihnula, ili barem je barem gurnuta u stranu, sve više jačaju ona politička obećanjam da će sve uraditi u cilju toga da se sve što brže vrati na „normalan“ kolosek. Do sada su naravno izjave političara u prvom redu bile o zaštiti, o važnosti zdravlja i odbrani ljudskog života, ali se već oseća da se akcenat premešta na novi početak, na oživljavanje privrede, na dostizanje prethodnog nivoa proizvodnje, potrošnje i životnog standarda. Ovo nije pojava samo u Mađarskoj, Srbiji, niti pojava regionalnog karaktera, nego je globalna – političari na celom svetu sada govore o tome. I priznajmo, mi, prosečni ljudi, koji ne odlučujemo o sudbinama pojedinih država ili o sudbinama čitavih nacija, možda jedino o svojoj, i mi razmišljamo na sličan način. Na naš uzdah „kada će sve ovo biti gotovo“, da li smo prećutno ili izgovorivši to nekako zapravo uvek mislili „kada će sve biti kao što je bilo ranije?“

Verovatno je to najveća greška koju čovek, zajednica, političar, nacija, država i celo čovečanstvo sada može da počini.

Da se vrati tamo gde je bilo pre nego što je izbila epidemija, i da nastavi sve da radi onako kako je bilo pre nje. Mi, Zemljani smo sada dobili šamar (od prirode ili odozgo, neka svako odluči prema svom nahođenju), jedan upozoravajući, otrežnjujući šamar, da shvatimo da onako kako smo do sada živeli, kako smo se do sada odnosili prema prirodi, svojoj okolini, jedni prema drugima, ne može tako da se nastavi, jer nešto ne radimo dobro. I ako sada tako budemo nastavili, kako smo sve to radili pre epidemije, onda ništa nismo naučili iz svega toga.

Samo jedan primer za ovo. Ako istim tempom nastavimo da oduzimamo životni prostor od (divljih) životinja, koje su milione godina živele na svojim prirodnim staništima, da bi izgradili gradove, napravili oranice, onda će eksponencijalno porasti i opasnost od kontakata, kao i njihova učestalost. Ne kontakt među ljudima, već kontakt između čoveka i (divljih) životinja – odakle je krenula i ova epidemija sada. To jest, ako sve budemo radili kao i do sada, postići ćemo samo to da će se sve to ponavljati nanovo i nanovo, sa mnogo većom učestalošću i sve težim posledicama.

Posmatrajmo dakle to kao dobronamerni roditeljski šamar. Iz kog bi trebalo izvući zaključak.

Peter KOKAI