Od samog početka, ne samo političari, već i građani su sa ogromnim oduševljenjem prihvatili novu prugu od 78 kilometara između Beograda i Novog Sada, koja je nedavno puštena u rad nakon dugog rađanja, a kojom vozovi mogu da se kreću brzinom i do dve stotine kilometara.

Euforiju samo pojačava činjenica da mnoge zemlje širom sveta iskušavaju slične težnje ili već izvedene planove.

U Japanu, na primer, super voz već može da šiba i brzinom do pet stotina kilometara, ali ni Francuska nema razloga da se stidi, pošto je baš pre par meseci kompozicija skliznula iz šina pri brzini od tri stotine kilometara.

Sve ovo dokazuje da i Srbija pokušava da uhvati korak sa zemljama u razvoju, što je svakako hvale vredna okolnost, pogotovo ako se ima u vidu da se pomenuta modernizacija proteže preko severne granice Vojvodine sve do Budimpešte.

Na prvoj deonici, koja je već puštena u rad, od prvog dana je velika gužva, jer se od državne prestonice do pokrajinske stiže za samo 35 minuta, za trista dinara. Ogromno interesovanje je toliko inspirisalo i železničare, da su produžili period promotivne cene karata. Kada se „zavede red“, karta će koštati mnogo više od toga. U jednom smeru ćemo plaćati hiljadu dinara, a povratna karta će koštati hiljadu i šest stotina dinara. Za taj novac (tamo i nazad) pređemo skoro sto šezdeset kilometara. Ne bi bilo skuplje ni automobilom male potrošnje, pogotovo ako u njemu sede dvoje ili troje ljudi.

Pitanje je međutim, koliko će ova ogromna investicija biti isplativa na srednji, pa i dugi rok. Jedna od uobičajenih poluistina vlasti je hvalisanje da ćemo se ovom brzom prugom približiti razvijenom Zapadu. Ali zaboravljaju da pomenu da u Nemačkoj, Japanu, Francuskoj i Kini vozovi koji idu brzinom od 200 do 350 kilometara na sat povezuju gradove sa stanovništvom od minimum milion. A gde se u Srbiji može naći tako naseljeno mesto, pošto čak i prestonica, zajedno sa periferijom i prigradskim naseljima dostiže populaciju od jedan milion? O Novom Sadu i da ne govorimo. Pre pola veka, kada je bilo dozvoljeno taj grad pominjati samo pod nazivom Novi Sad, ali je uprkos tome to bio solidan grad, sa manje od 180 000 stanovnika. Istina, sada taj broj prelazi 400 000, ali znamo kakvih je to istorijskih promena u velikoj meri posledica.

Slična će biti i brza pruga Beograd-Niš, koja je još na idejnom nivou, sa trećim po veličinim gradom u Srbiji, koji je još svetlosnu godinu daleko od miliona. Ipak, mi gradimo objekte koji oponašaju zapadnjački životni standard, iako je u svetu poznata činjenica, da se na takvu investiciju mogu potrošiti milioni dolara.

Naravno, postoji i jeftinije rešenje. Prema mišljenju nekih stručnjaka, linija koja povezuje glavni grad sa pokrajinskom prestonicom koštala bi otprilike sto miliona evra manje, da ne forsiraju brzinu od 200 kilometara, to jest, da smo se zadovoljili brzinom od 160 kilometara na čas. Od „preostalog“ novca moglo je biti obnovljeno stotine kilometara pruga, kojima bi lokomotive ponovo mogle da saobraćaju. Nasuprot tome, posebno u Vojvodini, veoma značajan deo železničkih šina, koje decenijama nisu korišćene, pokupljene su i prodate kao staro gvožđe. Premda su stručnjaci odavno već izračunali da je železnički transport najisplativiji, posebno teretni. Međutim, megalomanija ima svoju cenu i ponekada potpuno ignoriše racionalnost. Takođe spada u kategoriju stručnih mišljenja i to, da novi brzi voz dva puta staje na deonici od 78 kilometara. Nije teško zamisliti da se pri ovakvim brzinama nemoguće zakočiti ispod sto-dvesta metara. Dakle, ovo je gubljenje vremena. Beograđanima dodatno komplikuje situaciju i to, što je donedavno blizu železnička stanica centru grada, izmeštena Bogu iza nogu. Stizanje do tamo je gubitak vremena od najmanje dvadeset do dvadeset i pet minuta.

Samo onima koji su eksplicitno zainteresovani za ovu temu poznato je da će za izgradnju deonice Beograd-Novi Sad i Beograd-Niš u dužini od 200 kilometara biti potrebno više od dve milijarde evra.

Za ovaj novac, kažu stručnjaci, bilo bi moguće remontovati 2000 kilometara već postojećih šina, čime bi bila omogućena brzina od 80-120 kilometara na sat. Ali nama je potrebna železnica svetske klase! Uprkos tome što ni naša privreda, a ni veličina države ne zahteva tako ambiciozne investicije.

Možda bi trebalo imati u vidu i očekivani razvoj ekonomske situacije. Ako EU primora Srbiju da preduzme kaznene mere protiv Rusa, mogli bismo da zaboravimo na jeftini gas i naftu, što će biti (je) veliki udarac, i što bi takoreći, učinilo/čini potpuno nemogućim sprovođenje ideja vezanih za predmetnu temu. A u slučaju izostanka sankcija, zapadne zemlje će nam oštro zameriti, što nikako neće biti dobro za srpsku privredu. Dakle, ovako ili onako, ali se u budućnosti može očekivati nestašica novca, pa će se onda ispostaviti da munjevita pruga, na sva usta hvaljena, postaje svetli primer munjevitog kiksa.

Brzi voz Novi Sad – Beograd (Foto: rsN1.info)