U kakvoj mi državi živimo, to je valjda svima već jasno, pa ne treba posebno ni detaljisati, ali da nismo u stanju ni normalno da se ponašamo jedni prema drugima, to je produkt nečeg drugog.

Sa kulturom se retko susrećemo u svim oblastima, naročito u svakodnevnim susretima sa nepoznatim ljudima.

To najbolje ilustruje primer koji se meni lično dogodio, a koji bih eto, dragi čitaoče, želela da navedem, kako NE treba da se ponašamo jedni prema drugima.

Moj suprug je promenio paket kod operatera XY i naravno dobijate drugi ugovor, koji stiže brzom poštom, o čemu opet mog supruga nisu obavestili ni mailom, ni porukom niti ikako drugačije, ali dobro, stigao je ugovor i to je to.

Kako sam se ja zadesila kod kuće pre podne, razgovor sa kurirom dotične kurirske službe je tekao ovako.

Je l′ tu taj i taj? Imam ugovor za njega od XY operaterske kompanije.

Nije, na poslu je, ja sam mu supruga, mogu ja da primim?

A pa ne može to nikako, treba mi njegov potpis i broj lične karte. A gde je on sad?

(Ugovor je u koverti)

Na poslu je, rekoh.

A gde na poslu?

Hoćete tamo da mu odnesete? (Kažem gde čovek radi)

A ne mogu tamo da idem, ne idem na onu stranu! (Senta je inače ogroman grad, teško je zaista stići kolima sa jedne na drugu stranu)

Pa dobro, onda odnesite u ispostavu XY kompanije u Senti, pa ćemo tamo preuzeti kasnije.

E pa to ne može!

(Počinjem da budem blago revoltirana, ali sam i dalje kulturna, predlažem rešenja)

Dobro, onda šta može?

Pa gde će on biti u ponedeljak pre podne?

Na istom mestu gde je i sada, na poslu. (Kao da sa drvetom razgovaram, a možda bi i ono bilo razumnije)

E ne znam ja onda, možda onda odnesem u ponedeljak tamo u firmu.

A zašto to ne možete danas da uradite, mislim, u ponedeljak može, a danas ne može?

(Iznervira se dotični kurir kao da sam ga oterala u mesto rođenja, što nisam, a možda sam trebala, verovatno bi me onda razumeo)

I sada ide kulminacija razgovora:

Idi to pa reci njima, nemoj na mene da PIZDIŠ !!!

Ja tu lepo zatvorim prozor, jer ne govorim taj australopitekusko-pijačarski jezik, pogotovo sa nepoznatima, a još manje bih tako komunicirala sa ljudima sa kojima očito niti živim na istoj planeti niti u istoj dimenziji.

Mislim, imam ja jezičinu kad treba, ali se zaista trudim da u komunikaciji sa ljudima ispoštujem tu neku osnovnu kulturu, opet kažem, pogotovo sa onima koje prvi put u životu vidim.

Znači, ponudih rešenja, pet puta minimum ponovih da je čovek na poslu i gde može da se nađe, ali ni minimum dobre volje ne doživeh.

I zašto se mi uopšte čudimo bilo čemu što se ovde dešava, kada odlično znamo da ovom državom vlada turbo-folk kultura na svim poljima, a ona je samo odraz društva u kom živimo, ništa drugo.

Elem, ovako se i najmanji, lako rešivi problemi pretvaraju u potpuno besmislene neprijatnosti i za jednu i za drugu stranu, a ono što sam ja iz svega ovoga zaključila je i to, da je nekim ljudima jednostavno lakše da komuniciraju na tom pećinarskom nivou, nebitno koje su profesije i kog obrazovanja. To nažalost nema više nikakve veze.

Zatim, neko ko je u svakodnevnoj komunikaciji sa uglavnom nepoznatim ljudima, morao bi da ima neki minimum komunikativne kulture, lakše bi bilo i njemu i klijentima.

U momentu pre nego što sam zatvorila prozor, shvatila sam i to da jednostavno nema smisla da trošim energiju na bilo kakvu raspravu, jer su ta vrata kod ovog čoveka zaključana. Bez obzira da li je bio nervozan, da li ima probleme, da li ovo, da li ono. Ako vam neko ni u jednom momentu ne daje povod da mu se ovakvim rečnikom obratite, onda zaista nemate ama baš nikakvog prava da to uradite.

Jedino što je ovakvim opštenjem sa mnom postigao je zapravo ništa. Mada bi se neko verovatno debelo iznervirao. Ali eto, ja nisam čak ni to našla za shodno. Jedino što mi je impulsivno došlo je pisanje ovog komentara.

Koliko bi zapravo svet bio lepši da smo malo bolji i prijatniji jedni prema drugima? Uostalom, za to nam niko osim nas samih nije kriv. I to što smo dozvolili da se nekultura i prostačko ponašanje uvuku u sve pore našeg društva, te da sve, pa i svakodnevna komunikacija prolazi mnogo stresnije nego što bi trebalo, opet smo sami krivi.

I još nešto burazere (?!)… Ja ni blizu nisam bila da PIZDIM (užas), samo sam shvatila da sa tobom ne govorim isti jezik. A ti predstavljaš kompaniju za koju radiš, a ja predstavljam sebe.

To je tog trenutka bila jedina razlika među nama.

Ja tvrdim da je tog trenutka kada smo pustili turbo-folk kulturu u naše živote sve krenulo nizbrdo. Dogodila se masovna kulturna degradacija, na svim poljima. I teško će to sve biti popraviti. Veoma teško.

Dok god ne budemo naučili da ćemo svet promeniti jedino ako počnemo od sebe.

Rasprava (Foto: depositphotos.com)