U većini zemalja, dalja sudbina predsednika koji pod normalnim okolnostima napušta funkciju je regulisana ili zakonom ili vladinim dekretom i ima zakonsku snagu. Ovo prvenstveno treba shvatiti sa materijalnog i finansijskog aspekta stvari. Postoje mesta gde će dve godine primati prethodnu platu, a na drugim mestima će u tome uživati do kraja života. Takođe u velikoj meri od mesta do mesta varira koliko dugo će mu sledovati automobil sa vozačem i kancelarija sa sekretaricom. Ovim verovatno svi žele da osiguraju da se bivši predsednik koji je služio državi u jednom ili dva mandata, ne nađe u nekom nedostojnom položaju. Naravno, postoje i brutalni izuzeci, poput Jovanke Broz Budisavljević, koja je posle Titove smrti osramoćena i koja je do kraja života provela u višesobnoj, ali vlažnoj i ruiniranoj kući. Praktično joj je oduzeta sva imovina, nije dobila ni penziju, pa je da li će te tekuće nedelje imati šta da jede zavisilo od dobre volje tadašnje nomenklature na vlasti.
U komunističko-socijalističkim zemljama ovakva stvar nije retka, ali dotični treba ponekad da bude srećan što ne završi iza rešetaka, ili na nekom mnogo gorem mestu.
U zapadnim državama situacija je sasvim drugačija. U tamošnju predsedničku rezidenciju obično se useljavaju ljudi koji su izbornu kampanju dobili žrtvujući ogroman novac, odnosno, već su imali šta da umaču u med. Na primer, Donald Tramp je upravljao džinovskom imeprijom, a Džimi Karter se bavio uzgojem kikirikija, i pre i posle svog predsednikovanja.
Kako je poznata činjenica da je Srbija zemlja mogućnosti, ovde je sve drugačije. Tomislav Nikolić je za predsednika republike izabran 2012. godine i na ovoj funkciji je bio pet godina. Nema zapisa o tome šta je za ovu polovinu decenije uradio za zemlju i narod. S vremena na vreme ga je poneki TV kanal pitao za intervju, a u takvim slučajevima gledaoci su ga videli samo kako sedi za svojim stolom i drži miš za laptop.
Po isteku mandata od njega je više puta traženo da se iseli iz predsedničke rezidencije na Dedinju, ali se on (i njegova supruga) tamo verovatno osećaju veoma prijatno, jer nikada nisu ni razmišljali o mogućnosti da se presele. Premda ne postoji mnogo primera za to, jer je čast predati rezidenciju i u komunističkim i u kapitalističkim zemljama.
Tada se o ovom problemu vodila višemesečna rasprava, ali je ohrabrujući rezultat postignut tek kada je njegov naslednik (i drug iz partije) Aleksandar Vučić, po ugledu na starog makedonskog kralja Aleksandra Velikog, presekao Gordijev čvor, odnosno lično odlučio o tome da njegov prijatelj iz milosti može da ostane u raskošnoj zgradi čak i do kraja života. To je bio deo dogovora kojim se Nikolić odrekao da se kandiduje kao Vučićev protivkandidat u kampanji za predsedničke izbore.
Kako se kaže, apetit dođe tokom jela. Međutim, posedovanje palate nije zadovoljilo Nikolića, a sada kada je u penziji, zahtevao je i „prikladan“ posao. Vučić je imao razloga da se ljuti, jer je cela država znala/zna, da mu stručne kvalifikacije jako nedostaju, jer je i u komunalnom preduzeću u Kragujevcu bio zadužen za funkcionisanje groblja. U to vreme je baš zbog toga dobio ne baš veseli nadimak „Grobar“. Tako da je trebalo izmisliti posao koji zvuči dobro, ali ništa ne govori, gde ne bi previše uzburkao vodu. Zato je osnovan „Nacionalni savet za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom“ u kom od tada Nikolić provodi dane kao šef i još neke „zaslužne“ ličnosti poput njega. Niko ne zna šta im je posao, ali ni njih očigledno nije briga. U stvari, oni sigurno imaju više nego pristojnu platu, kancelariju koja je topla zimi i sveža leti – ali ovo ima svoju cenu.
Vlada je na njih, prema određenim računicama, za četiri godine potrošila približno 1,4 miliona evra, naravno, narodnog novca. Pošto nije državni organ, već radno telo vlade, nije u obavezi da prijavi imovinu.
U prvim fazama svoje delatnosti, Nikolić je pokušao da iskoristi uticaj koji je stekao tokom predsednikovanja i na tržište plasirao rakiju Tomovaču, navodno pravljenu njegovim sopstvenim rukama, od šljiva uzgajanih na njegovom imanju u Čajetini, i to po ceni od hiljadu dinara po litru, iako se u to vreme vrlo dobra šljivka mogla kupiti već za četiri stotine dinara.
Inače, pravo na postojanje pomenuto saveta je više puta dovedeno u pitanje od strane nezavisnih eksperata, jer nigde nije propisano tačno šta je njegov zadatak, sa čime se mogu uporediti rezultati njegovog delovanja i zašto uopšte postoji. Sudeći po nazivu, trebalo bi da se bavi međunarodnim odnosima, ali isti zadatak imaju Ministarstvo spoljnih poslova ili Ministarstvo spoljne trgovine.
Ne priznaju samo oni koji su skloni opoziciji, nego i pojedinci na vlasti, da veštačka tvorevina koja troši četrdeset miliona dinara godišnje služi samo u tu svrhu, da obezbedi veliku krišku hleba partijskim vojnicima koji su izostavljeni sa svih drugih funkcija – uključujući i bivšeg predsednika države, koji sigurno mnogo toga zna o svom nasledniku i zato je već dugo, i ko zna koliko još, Nedodirljiv.
Po isteku mandata od njega je više puta traženo da se iseli iz predsedničke rezidencije na Dedinju, ali se on (i njegova supruga) tamo verovatno osećaju veoma prijatno, jer nikada nisu ni razmišljali o mogućnosti da se presele (Foto: zicer.org)
