Sreda. Ustajem po običaju ranije, da se pripremim za radni dan, volim to natenane.
Otvaram portale koje inače pratim, ugledam jednu fotografiju, stanem.
I ćutim tako, u totalnom stanju šoka, deset minuta sigurno.
Pregledam ostale sajtove, nadajući se iskreno da je vest lažna, ali nije.
Otišao je Dejan Tiago Stanković. Neverica. Nemoguće je jednostavno.
Kada smo se preselili u novi grad, novo naselje, novo sve, moji roditelji su postali veliki prijatelji sa Zoranom i Milicom Stanković. Divni ljudi zaista. Bila su druga vremena, svi smo se družili, svi smo se tamo doselili u isto vreme, struje još nije bilo, pravili smo kućne žurke, upoznavali se.
Mica i Zoki imali su dva sina, Dejana i Vladu. Dejan je bio stariji, a kako su se naši roditelji družili, i mi smo počeli. On me je vodio na žurke, jer su moji roditelji bili sigurni da će me čuvati, verovali su mu. A i ja sam.
Sećam se kad sam jednom slučajno zalupila vrata i našla se napolju bez ključa, lujka mala, a moji nisu bili kod kuće, vraćali su se kasno. Nikakav problem, spavaću kod Stankovića.
I tako, putevi su nas odveli u različitim pravcima, ali sam se uvek radovala kada sam videla negde tamo njegove uspehe, njegove priče koje je delio na FB-u, radovala sam se kada je dobio silne nagrade za svoje predivne knjige, radovala sam se iskreno, nepatvoreno, što je moj drug iz detinjstva ostvario svoje snove.
Poslednjih par puta kada smo se dopisivali, bili smo nadomak dogovora da se vidimo, jer nikako nismo u isto vreme boravili u Beogradu. Sedim i ne mogu da verujem da ga na ovom svetu više neću sresti. I ne znam kako da se oprostim od njega. I ne razumem zašto je morao da ode sada. Ništa ne razumem.
Ostaje mi samo uspomena na jednog divnog čoveka, koji je i u ranoj mladosti, a i kasnije u životu, baš uvek, govorio iskreno ono što misli i što mu je na duši. I imao ogromno srce.
Hvala ti Dejane na tome što si barem kratko vreme bio deo mog života. Hvala ti za knjige.
Ne volim što si otišao bez pozdrava.
Dejan Tiago Stanković (Foto: nova.rs)
