Dok prelazimo državne granice tamo-vamo, selimo se, naše knjige se sa nama sele, gube; toliko njih i nestane. Uplašila sam se da je izgubljen i jedan stari primerak iz moje biblioteke, antologija Kontrapunkt, koja je nastala u Izdavačkoj kući Forum u Novom Sadu 1964. godine, kao prednastavak časopisa Novi Simpozion, a koji sadrži najbolje tekstove dodatka Simpozion, odnosno najbolje napisane između 1961. i 1963. godine, čiji su malobrojni autori još uvek živi. Ova antologija je pravi preživeli – a tu je u mojim rukama i bliska srcu.

Ervin Šinko, iskusni revolucionar, napisao je predgovor u kom je pozdravio buntovnu, militantnu mladu generaciju koja je želela nešto sasvim novo, i pozdravio „polemički stav“ koji se probije kroz „gluvu ravnodušnost bez odjeka intelektualne inercije“. „Ovi mladi ljudi išli su glavom kroz zid“, kaže Šinko, ali ne sa prekorom, već naprotiv, sa priznanjem i ohrabrenjem. U pogovoru, urednici, Janoš Banjaji i Ištvan Bošnjak, nazivaju Simpozijum „posebnim društvenim i kulturnim pokretom podstaknutim unutrašnjim protivurečnostima“. Kakva razlika između atmosfere i tona tog vremena i sadašnjeg!

Šezdeset godina kasnije u vojvođanskoj mađarskoj kulturnoj politici dešava se upravo suprotno, odnosno danas je dominantna strategija kontra-selekcije i osporavanja, kritičkih glasova, gušenja inicijativa i nagrađivanja servilnosti. Nije slučajno što su organizatori Emeke Berenji i Roland Orčik dali baš naziv „Kontrapunkt-fešta“ događaju koji se održao 23. septembra na druželjubivom salašu Šulc, u društvu pasa i kokošaka. Učesnici su bili mladi i ne baš tako mladi naučnici društvenih nauka, istraživači, pisci, literate, pesnici, filozofi, novinari, a koje povezuje da su (sa izuzetkom dva gosta iz Mađarske i jednog iz Beograda) svi Vojvođani i na neki način opozicionari, te su stoga isključeni iz javnosti.

Jer, situacija nije više ista kao 1960-ih, kada je mogao da se formira „društveni i kulturni pokret“, koji je mogao da ima časopis, organizuje tribine, izdaje serije knjiga i da funkcioniše. On je, po oceni uredništva, „pokazao sasvim novu vrednost, teško merljivu za ovdašnje uske, ››pokrajinske prilike‹‹, novu vrednost književne prakse“, a sa druge strane, svako ko odstupi od normi koje su diktirane odozgo, može očekivati odmazde. Takva buntovnička posvećenost nije pitanje starosti, pisanim rečima tada (1964) šezdesetšestogodišnjeg Ervina Šinkoa: „duh, ako je živ, nezavisan je od generacija i uvek je mlad duh koji iznova otkriva svet i čoveka“.

Mnogi od učesnika susreta u Bečeju žive u Mađarskoj ili imaju dva prebivališta, ali su svi posvećeni Vojvođani, koji su se na salašu osećali kao kod kuće, ali se ne osećaju prijatno u sadašnjem javnom životu ni u zemlji ni u inostranstvu. Na okruglom stolu pod nazivom Odakle kuda? pozvani naučnici društvenih nauka razgovarali su o uzrocima opasnog opadanja broja Mađara u Vojvodini. Sociolog Robert Badiš opisao je situaciju prikladnom metaforom: naši političari se ponašaju kao muzičari na Titaniku koji tone.

U diskusiji pod nazivom Slobodna štampa? glavna tema je bila nedostatak slobode štampe. „Ima vrednih novinara, vrednih ljudi, ali ako odmere da li žele da se izraze ili žele da zadrže svoju egzistenciju, jezičak na vagi uvek se okreće onom drugom“ – rekla je novinarka Virag Đurkovič, koja se bavi analitičkim novinarstvom, a koja čini sve da zaštiti profesionalnu čast novinarstva. Za utehu, Janoš Teke je rekao da Sabad Mađar So ima sve više čitalaca – dok, dodajmo, neslobodni Mađar So ima sve manje.

U knjizi filozofa Marka Lošonca objavljenoj prošle godine (Međusobni odnosi, stvaralačke veze), celo poglavlje, više od 100 stranica, govori o Vojvodini i Srbiji (Jugoslaviji). On odmotava baš priču o tome, šta nam se dešavalo u poslednjih šezdeset godina, gde je nestao „utopijski višak“, aktivizam koji je ovde uvek bio prisutan, na periferiji, jer trenutno „kao da budućnost nema budućnosti“. Ovom rečenicom može da se sumira suština čitave „Kontrapunkt-fešte“. Kako bi trebalo da „razmišljamo drugačije“ i šta se može učiniti da imamo budućnost ovde u Vojvodini?

Sa tri učesnika pokreta SImpozion, Katalin Ladik, Atilom Balažem i Peterom Božikom, oživeli smo priču o Simpozionu, koja je u isto vreme i priča o uspehu i o neuspehu. Čak je i Ex Simposion, koji se preselio u Mađarsku, otišao na onaj svet, kao i nekoliko onih koji su, može se bez preterivanja reći, doneli književnu slavu Vojvodini. U književno-umetničkom svetu Vojvodine mnogi ljudi su izvršili samoubistvo, postali alkoholičari, neurotičari ili umrli od posledica stresa. Rečima pesnika i pisca Alana Ginzberga, možemo reći da smo videli „najbolje umove naših generacija u ruševinama ludila“. Oni su međutim, bili kreativni ljudi.

Projekat manjinske modernosti uvek se suočavao sa zabranama, isključenjima i retorzijama, ali nikada nije bilo tolikog stepena duhovnog nazadovanja, tako zapanjujućeg pada kvaliteta kao što je to slučaj danas. Prema Žan-Pol Sartru, časopis je „kolektivno intelektualan“: omogućava stvaraocima da se izmeste iz svoje osame i da se druže, rade zajedno kako bi budućnost bila budućnost, kako bi poboljšali kvalitet društvenog života. Postojala bi velika potreba i kod nas za časopisom koji ima mobilišuću snagu i kritički duh, sličnom Simposionu, uopšteno rečeno, postoji velika potreba za saradnjom – bečejska fešta nas je utome iznenadila, da nas ima mnogo, i mladih i starijih, usamljenih i prilično opterećenih intelektualaca, koji to priželjkujemo. Međutim, entuzijazma i otvorenog uma nedostaje barem onoliko, koliko nedostaje i slobode i pravičnosti. Naša zajednica se raspada, njom je preovladala politika, nema institucionalnog okvira, za sada nema ni šanse da se vojvođanska kultura obnovi, nema odlučnu figuru, da bude ponovo privlačna kao nekada. Premda sada oskudice u talentima nema.

Viktorija Radič

Kontrapunkt na salašu „The Spirit of Schultz” (Foto: vojvodjanski.com)