Poštari već nedeljama štrajkuju, poljoprivrednici protestuju blokadama puteva, advokati spremaju svoj protestni pokret, zdravstveni radnici prete obustavom rada, ali ima gradova u kojima već i privatni vrtići razmatraju nešto slično, škole u kojima nastavnici demonstriraju, negde đaci planiraju nešto slično…

Srbija je nezadovoljna.

Stalno pogoršanje finansijske situacije navelo je veliki deo demonstranata da izraze svoj bes i očaj. Poljoprivrednici traže ukidanje akcize na dizel gorivo, veće otkupne cene, veće državne popuste, tačnije ono što je na proleće dogovoreno sa Ministarstvom poljoprivrede, ministarstvo treba da ispoštuje. Jer ne poštuje.

Poštari u proseku zarađuju pedeset sedam hiljada dinara, što je daleko ispod prosečne plate od 91 780 dinara u Srbiji (međutim, da li neko u okolini zarađuje toliko mesečno?). Traže povećanje plata za 30 posto, nudi im se deset. I jedna jednokratna „pomoć“ od dvadeset hiljada dinara. I dok njeni trenutni radnici štrajkuju, pošta bi da zapošljava nove ljude, u startu za skoro dvadeset posto veće plate.

Prema nekim proračunima, za pristojan život u državi potrebno je oko sto petnaest hiljada dinara da se čovek normalno hrani, živi, oblači, putuje, uči, leči, pa čak i da vam mali iznos stoji na raspolaganju ako se suočite sa nekim neočekivanim troškovima, rezimirao je portal N1 u svom članku pre neki dan.

Malo je ljudi koji rade u zdravstvu, a malo i zarađuju, te im je očigledno svega dosta.

Situacija advokata je malo drugačija, oni iznose „komplikovane“ zahteve, da se eliminiše netransparentnost rada sudova, kršenje osnovnih ljudskih prava, progon onih tužilaca koji ne bi da rade svoj posao po nalogu partijske politike…

Fudbalski savez obećao je učenicima leskovačkih škola da će na licu mesta moći da prate srpsko-bugarski meč u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Zato što su računali na zatvoren meč. Međutim, pošto je reprezentaciji Srbije u poslednjem trenutku kazna ublažena, ipak je moglo da bude gledalaca na meču. Tako da su deca poslata kući. Razočarenje desetogodišnjaka bilo je bezgranično, mnogi su i plakali… Sitnica? Tako izgleda. Nama. Za njih bi to verovatno bilo iskustvo života, pa su iz prve ruke mogli da iskuse kako se (bilo koja) vlast ponaša prema malom čoveku.

Pitam se kakva su iskustva stekli oni novosadski srednjoškolci, koji ništa loše ne vide u tome da jedni sa drugima u jednoj Viber grupi dele otvorenu neonacističku propagandu? VOICE (Vojvođanski istraživačko-analitički centar) potražila je jedna zabrinuta majka, te im je rekla sledeće: pojedini učenici veoma agresivno i uporno promovišu ove ideje, pa je zbog toga već razmišljala o tome da kaže razrednom starešini ili školi da preduzmu nešto. Potom je odlučila – zajedno sa još nekim roditeljima – da ih pusti da još malo „naciraju“, recimo do kraja polugodišta, da vide da li će ih proći to kao što prođe i prehlada…

Prema oceni kulturologa Aleksandre Bosnić Đurić, „Od osamdesetih godina 20. veka do danas, u Srbiji se generacijama formira javno mnjenje koje pojma nema šta zapravo znači demokratsko društvo, šta znači dijalog među kulturama, zašto je sve to važno, šta je pravedno, šta je dozvoljeno, šta je dobro, a šta loše, koje granice ne treba prelaziti u sistemu odnosa sa drugim ljudima“.

Lepo je to rekla, naučno.

Sve bi ovo moglo da zvuči malo manje naučno ovako: svi su ovde potlačeni, ucenjeni, nasmrt preplašeni, ljudi se kriju u svojim rupama, ne usuđuju se ni nos da promole, ne žele, nisu više ni u stanju da upoznaju drugu osobu, jer se i toga samo plaše. Oni neguju svoju sopstvenu malu ogorčenost, izvode sve iz nje i sve svode na to kakvu im je štetu druga osoba nanela, pa zato i misle da i oni mogu sve loše da kažu, a ako imaju snage, mogu to da učine i drugom, drugima, uostalom, tako je pošteno.

Ova država se raspada, ovoga puta ne duž državnih granica, već na rasedu različitih društvenih grupa.

A vlast, ona pisana velikim slovima i lokalna pisana malim, pokušava da se izbori sa ovim nasiljem. Svako je već izobećavao sve i svašta, a u njih ne veruje ni onaj koji ih daje; a onom kome ih daju apsolutno u njih ne veruje. Zapušavanje usta sitnišem i dalje funkcioniše tu i tamo, ali pretnje, zastrašivanje, stigmatizacija svakoga ko ne misli onako kako prema mišljenju velikoslovne i maloslovne vlasti treba razmišljati. I onda se širom otvorenih očiju čudimo da eto, srednjoškolci „naciraju“…

Prema već citiranom kulturologu, „sve što smo mogli da iskusimo u poslednjih dvanaest godina je inverzija vrednosti: propagandna mašina nas uči da mrzimo svakoga ko ne deli mišljenje date grupe, punom snagom nasilja i produbljivanja društvenih podela“.

I ovo zvuči veoma lepo i naučno.

Međutim, ni mržnja ni sabijanje u ćošak određenih grupa ili pojedinaca ne mogu da funkcionišu beskonačno. U jednom trenutku, svi će se od toga umoriti. I onda će stupiti u štrajk ili će se na neki način zatvoriti, a odbiće i ono malo mogućnosti za izlečenje što je još preostalo. Jer on više ne može da se rascepi u onoliko pravaca u koliko očekuju da se rascepi. Jer će mu biti dosta.

Malo je onih koji su korisnici sadašnjeg režima. Malo ih je, ali su jaki i glasni. Onaj kome je svega ovoga dosta, kome je dosta toga da se mora uvek i svuda nečega plašiti, neka ode 17. decembra na to biračko mesto, okrene leđa svima, sakrije listić rukama i zaokruži nekog drugog. Nekog, za koga barem pretpostavlja da će biti u stanju da napravi malu razliku u ovom čemeru u kom smo trenutno.

Nemajmo sumnje: ako neko vlada dvanaest godina, onda je taj odgovoran za to gde smo.

I ako dozvolimo da nastavi da vlada – bilo da ostanemo kod kuće, bilo da robovski zaokružimo – biće samo još gore.

Svima nama.

(Foto: lobi-info.rs)