Božić je jedan od najvećih praznika, a katolički počinje 24. decembra. Pripreme za njega počinju već prve nedelje u mesecu decembru, kada se ulazi u adventsko vreme. Mnoge stvari su se promenile tokom vremena, uključujući i naš odnos prema praznicima, ali postoje elementi koji su ostali. O tome kakav je božićni period u vojvođanskim tradicijama i kako smo slavili nekada, razgovarali smo sa etnografom Anom Seke.

-Lep je praznik Božić, a i ovaj zimski praznik je najbogatiji običajima. Ima onih koji božićni post, Advent, računaju od Svetog Andrije (30. novembar, prim.prev), a drugi od imendana Katalin (25. novembar, prim.prev.). Suština ovog perioda je duhovna priprema, koja je danas već nestala kod ljudi – objašnjava Ana Seke. Dodala je da stariji možda još uvek vode računa o tome da kada je Advent, pripremamo se za Isusovo rođenje.

-Vidim da u današnjici žurimo, čekamo poslednji momenat, kada je već praznik. Nekada je to funkcionisalo drugačije. Više ljudi se pridržavalo Adventa, bilo je ljudi koji za to vreme nisu ni pili, ni pušili, niti pravili zabave. Isključili su muziku, kako su pričali. Nije bilo ni svadbi, ni plesa. Ranije je fokus čitavog ovog prazničnog perioda bio da se počev od Svetog Andrije, od prve nedelje Adventa i duhovno pripremamo četiri naredne nedelje. U ovo vreme se često odlazilo na ponoćne i jutarnje mise, bogosluženja. Ovo bi trebalo i sada očuvati i držati se zajedno.

Pre Božića, Mikulaš i Lucin dan su prisutni među zimskim praznicima, šestog, odnosno trinaestog decembra.

-Lucin dan je pod znakom pitanja, pošto ovaj praznik ima i profani sadržaj. Božić zatvara ovaj praznični krug velikim postom, koji upravo i čini dan praznikom. Do 24. decembra, svi su spremili i očistili sve. Ljudi su tada živeli u jednostavnim kućama, ali su bile čiste, svetle i uredne. Ove domove su oni još voleli. – dodala je Ana koja se prisetila i svojih uspomena.

-Čekali smo jasličare. Treba znati da sam u Vojvodinu, između ostalog, ja vratila tradiciju jaslica, od čega je nastao scenski prikaz. Promena međutim, podrazumeva i to da se menja kultura stanovanja, pa je to u jednom trenutku rezultiralo time da je jasličarenje u kući postalo nemoguće, nisu se radovali jasličarima, koji su često dolazili u čizmama, bakandžama, pa ih nisu rado puštali. – saznali smo od Ane.

Etnograf je objasnila da naš ateistički društveni sistem ne može da uništi ili promeni dva velika praznika, a to su Božić i Uskrs. Drugi verski praznici kao što su Bogojavljenje ili Duhovi, izbledeli su, ali je koren i drevni sadržaj Božića ostao, čak i ako je sada preobražen i fokus je više na davanju poklona.

-Ljudi su lišeni duhovne pripreme, od toga da se duhovno pripreme za Božić. Pripremajući se za Božić, mi smo čistili, spremali, postili, a i 24. decembra jeli posnu hranu. – rekla je Seke.

Šta se tada nalazilo na trpezi?

-U siromašnim porodicama na meniju je bila posna čorba od pasulja bez masti, sa povrćem ili eventualno knedlama. Na trpezi se našlo i testo sa makom, jer mak ima dugu tradiciju. Male zrnaste stvari simbolizuju sreću, pa tako i testo sa makom donosi sreću, to smo verovatno doneli sa sobom iz paganskih običaja. Prema mojim bakama i dekama, gospoda jedu ribu, oni boljestojeći su je kupovali ili su je ljudi koji žive uz reku jeli na ovaj dan. Tada smo kuvali i pihtije. Na ponoćnu misu smo išli porodično, nažalost i ovo je izbledelo u ateističkom društvu, zbog posla radnici više ne mogu baš da dođu na misu. U komunizmu su pak vodili evidenciju o tome ko ide u crkvu, ko je radio u prosveti a išao na ponoćnu misu igrao se sa poslom. Tih 70-ih godina su nas jako motrili, pa smo sa mojom porodicom i mi radije išli na selo na misu, a Božić smo slavili kod kuće. Kada su se ljudi vratili sa ponoćne mise, jeli su pihtije – ispričala nam je Ana, koja je dodala da 24. decembra nije bio običaj da se ide u goste, svi su slavili u uskom porodičnom krugu, a 25. ste mogli da posetite rodbinu da im poželite srećan Božić.

-Tog dana nije bilo mnogo kuvanja. Jeli smo mesnu supu, pečenje, ali najpre pihtije. Sledeći dan je bio rezervisan za goste, svi su pravili buhtle, pletenice, jeli smo kompote, jer se u to vreme i to smatralo velikom stvari. U ovom regionu su se pravili dugotrajni kolači od lincer testa, koji mogu da traju i više dana. Kremaste stvari su uvedene od 70-ih godina, a pite od lisnatog testa se smatraju novogodišnjom poslasticom.

Ana Seke uspela je da prikupi podatke o božićnim tradicijama čak iz 1920-ih godina.

Etnograf Ana Seke (Foto: szmsz.press)

Etnograf Ana Seke (Foto: szmsz.press)

-Sakupila sam ih od čoveka koji se setio svog detinjstva tih godina. Na Badnji dan i uoči Božića, slama je bila razbacana po prostoriji, posebno ispod stola, podsećajući tako na jasle u Vitlejemu. Naravno i ovo se promenilo sa promenom kulture stanovanja. Još jedna bitna stvar koju su unosili je alat, koji je glava porodice blagoslovio svetom vodicom. Gvožđe uvek ima ulogu da otera zlo. Ranije su gvozdeno oruđe stavljali ispod mrtvaca, ispod kovčega, da bi ga zlo izbeglo. Ovi alati, srp i motika, blagosiljani su i na Božić. Glava porodice je rekao da je ova kuća Davidov dom, a zatim bacio orahe u četiri ugla sobe, simbolizujući četiri neba. Deca su trebala da pokupe ove orahe, da ih pronađu. I jabuka je igrala važnu ulogu. Za večerom, na posni dan, isekli su jabuku na onoliko kriški koliko ih je bilo u porodici i svako je dobio po krišku. Preostale jabuke su jeli dugo, čak i danima, zalogaj po zalogaj, da bi cele godine bili zdravi. Na posnu trpezu se stavljao beli luk, koji takođe simbolizuje zdravlje, a i med, da nam život bude sladak. Za zdravlje su se jeli i orasi. Pojavili su se i profani običaji: ako je u kući bila devojka, ona bi na božićno jutro stala na kapiju i gledala ko će prvi proći. Ako je u pitanju muškarac, onda se može računati na bogatu narednu godinu, eventualno na to da će se tako zvati i devojčin muž. Na Badnji dan je glava porodice bacio jabuku u bunar. Voda, kao i vatra, ima ulogu pročišćavanja. Na Bogojavljenje su jabuku izvadili vedrom iz bunara, pa ako se nije pokvarila, ukućani su mogli da računaju na zdravu godinu, a jabuku su pojeli, da bi se prolepšali. Ako se jabuka pokvarila, predskazivala je bolest – objasnila je Ana, koja je rekla da su ovi običaji održavali zajednicu u životu.

Naši novi običaji

Jedan od važnih elemenata Božića je i jelka, koja nekada i nije bila bor. Nekada su mnogi ukrasi bili ručno pravljeni, a promenilo se i to ko donosi jelku. Kako je Ana i rekla, jelka je naravno morala da sija.

-Jelku su kitili na više načina. Na nju su stavljani medenjaci, ukrasi od papira itd. Kačili su i orahe, koje su farbali bojom za šporet, da bi sijali. Dominirali su i medenjaci, koji su bili različitih oblika. Važno je naglasiti da su ukrasi od kukuruzovine i slame sve više u modi, što nije bila stara tradicija. Svi su se trudili da jelku ukrase svetlucavim i blistavim ukrasima. Ukrasi od kukuruzovine su proizvod kreativnosti, što je sasvim u redu, ali treba znati da njih u davnini nisu koristili, s obzirom da su odavali poštovanje prazniku i trudili se da svetluca i jelka – rekla je Ana Seke.

Ono što Božić čini magičnim je to što se četiri nedelje duhovno pripremamo za njega. Iako su mnogi običaji izbledeli, postoje i novi koje smo usvojili iz drugih kultura.

-Adventski venac je jedan od takvih novih običaja, on u mađarskoj seljačkoj kulturi nije postojao. Mnogobrojni radnici u inostranstvu i činjenica da putujemo, donose i nove stvari. Kod nas nije bilo uobičajeno ni da stavljamo venac na vrata, nismo time simbolizirali da dolazi praznik. Elementi venca imaju svoje simbole i u redu je što smo to usvojili, pošto je običaj lep. Možemo da ugradimo nove stvari u naše tradicije, ali samo u određenim granicama.

Prema njenim rečima, mi i u regionu preuzimamo običaje jedni od drugih.

-Na osnovu mojih iskustava i istraživanja, Sloveni, posebno u Južnom Banatu, za Božić peku prase i jagnje. Nedostatak toga je što ne sednu da jedu u isto vreme, već kako ko stigne kući – ceo dan je sto postavljen i goste se za prazničnom trpezom. Prema našim običajima, mi zajedno sednemo za praznični sto i zajedno jedemo – rekla je Seke i istakla da uprkos tome što ima mnogo mešovitih brakova i dve nedelje je razlike između dva praznika, oni još nisu duboko isprepleteni. Porodice slave oba praznika, ako je brak mešovit.

Kako smo nekada čekali Novu godinu?

Posle Božića, čekanje Nove godine više nije zahtevalo duhovnu pripremu, to je već bila zabava.

-Ipak, ne treba zaboraviti da je 28. decembar praznik Mladenci – šibari, koji je na mađarskom govornom području imao veliku tradiciju. Momci su u to vreme išli da „šibaju“ devojke vrbovim prućem, poželevši im dobro zdravlje, a devojke su im zauzvrat davale kolače, pogačice, jabuke i orahe. Ovaj dan obeležava sećanje na dan kada je Irod naredio da se ubiju sva deca mlađa od 2 godine, jer se plašio bebe Isusa. Ove šibe su u Južnom Banatu i osvećivali u crkvama. Iako je mađarski jezik oko Vršca dobrano nestao, tamo je ova tradicija još uvek živa. Iako potomci ne govore mađarski, ovaj praznik drže. To je primer toga kako je tradicija nadživela jezik. Kasnije su ovu šibu stavljali ispod strehe, kako bi zaštitili i stoku od zla.

-Kod dočeka Nove godine radilo se o veselju. Pekli su pite od lisnatog testa, testo se razvlačilo na velikim stolovima, da bude dugačko, da i godina bude srećna. Ove pitice su punili orasima, bundevom, koje je bilo u svakoj kući. Za doček se nije smela jesti živina, jer iščeprka sreću, ali nam je prase donosi. Ovaj običaj je živ i danas, na dan dočeka jedemo prasetinu, a i ovde se jabuka pojavljuje kao simbol zdravlja. Iako je sada moderno ići na dočeke, ranije su radost i sreća bili važni. Kad sam bila dete, moji roditelji su išli na doček Nove godine. Vladalo je siromaštvo. U bioskopima su davali dva filma jedan za drugim na ovo veče. U pauzi su se mogle kupiti kokice. Drugi film se završavao u ponoć, kada su bacali petarde, bila je tombola i nagradna igra. Za doček su se pripremali tako što su žene obrve farbale izgorelim krajem šibice, usne krep papirom, a komšije su se skupile i zajedno spremale. Kasnije je moglo da se ide na doček u kafane, na riblju čorbu, paprikaš, a Novu godinu su dočekivali uz ples – priseća se Ana.

Šta se događa posle dočeka?

-Posle dočeka u januaru dolazi Bogojavljanje, praznik koji se vezuje za Svetog Jovana, kada se sveti vodica. Tada su svi nosili kući posvećenu vodicu, jer ona cele godine ima svoju ulogu. Njom su osvetili stoku, pšenicu, alate, kuću. Sada se to kod nas već ne radu, ali u Banatu gašenim krečom crtaju beli krst na kapiju, tamo gde čekaju one koji će osvetiti kuću. Tada su skidali i ukrase sa jelke, pa su preostale slatkiše i orahe davali siromašnima. Nije lepo ako jelka stoji do marta. Ona je ipak lepa dotle dok joj je vreme – zaključila je Ana Seke.

Oršolja Šeregelj

Praznična trpeza danas (Foto: szmsz.press)