Sada postoji sjajna šansa da vlast Aleksandra Vučića konačno padne. No, ne na način da opozicija odjednom odnese ubedljivu pobedu ili da takozvani naprednjaci, koji odnedavno žele sami da raznesu zemlju, predaju vlast.

Uvođenje obaveznog vojnog roka pruža dobru šansu, da ljudi, osim onih najzaslepljenijih sledbenika, shvate da su ponovo navođeni. Dobro, naravno, tu su i patriote kojima je čast da budu vojnici, a i oni koji – iako sami nikada nisu bili vojnici (potogovo ako su ženskog roda) – smatraju vojnikovanje osnovnim sredstvom vaspitanja, a u stvari bi ih rado videli u kovčezima, samo da Kosovo itd. ponovo bude srpsko.

Ali tu je i jedna druga grupa. Prvo mala grupa pacifista, pa grupa majki koje ne puštaju svoje sinove, i ne misle da je slavna stvar ginuti za svoju zemlju. Istina, o tome davno već nema reči, ma koliko vrhovni vojskovođa zveckao svojim zarđalim oružjem. Čak se i vojni oficiri, profesionalni vojnici, žale na uslove, pa bi srpska vojska stigla samo do prve krivine, ako bi recimo, htela da oslobodi Kosovo.

Pogledajmo radije brojke. Grubo zbrojeno, pre dvadesetak godina u Srbiji je rođeno više od sedamdeset hiljada dece – to je generacija čiji bi članovi mogli da dobiju poziv u prvom krugu. Od tada se natalitet samo smanjuje, u Srbiji se godišnje rodi oko 60 000 njih. Od ovog broja oduzmimo devojčice, mada bi srpski režim zaista pao onda kada bi i njima bilo obavezno da protraće ni na šta četiri meseca svojih, od strane Vučićevih smatrano usranih, života, u prljavoj kasarni.

Pretpostavimo da bi u prvom krugu bilo prikladno da se pozivom počasti deset generacija, koje nisu pozvane poslednjih decenija, što bi dodaj-oduzmi značilo najviše 350 000 momaka (nepravdeno bi bilo započinjati regrutaciju sa onima koji sada imaju oko 18-19 godina). Ovo je približno isto toliko porodica, pomnoženo sa tri (otac, majka, dete), milion birača – dobro, neki bi i u ovome podržali vlast. Ali bi se većina valjda osvestila.

Naravno, nisu svi ni sposobni za vojnu službu, neki od njih su totalni idioti čak i za srpsku vojsku (a ja sam se još i sretao sa takvima, čak i sa grbavcima), onda naravno treba izuzeti i one koji su bolesni, a i one sa psihičkim problemima. Čak i u vreme obaveznog vojnog roka, postalo je jako popularno da kandidati biraju civilnu službu, tako da sada, kada bi režim mogao da računa na najviše deset hiljada ljudi po generaciji, mada bi za ovo morali biti poslati posebni autobusi u Beč, a neki od njih bi morali da nauče i srpski, ne manje nego naši Mađari.

Međutim, evo još jednog obrta. Naravno, mnogi bi želeli da dobiju neki fakultetski papir, jer takvih privatnih institucija imamo na svakom ćošku, a čak i diplome daju za dve nedelje (u ovom slučaju bi odlaganje vremena dobijanja diplome bio svrsishodan). Međutim, pravi dupli salto obrt bi tek sada usledio: većina ovih mladih ljudi već i ovako razmišlja o tome – osim ako već nisu otišli, recimo sa roditeljima ili za njima, eventualno su roditelji otišli za decom – , da nastavi svoj mali život u inostranstvu, a ne da ga žrtvuje na oltaru otadžbine, pa možemo da se spremamo za još jedan talas emigracije.

Na sve ovo mađarski čitalac može da odmahne rukom, to je stvar Srba. Jer mladi Mađar svakako ne bi ovde išao u vojsku, velika većina njih je već u inostranstvu, a skoro svi su dvojni državljani, iako je obično slovo zakona u ovom smislu takvo, da u jednoj zemlji morate odslužiti vojni rok, to jest u Mađarskoj to možete samo profesionalno. (Smešno je što sam od više ovdašnjih Mađara čuo da prelaze da raduckaju u Mađarsku – kao lovci na granici, granični policajci ili carinici. Logički gledano, tamo štite granicu od samih sebe).

Vredno pažnje je i to da se naši vojvođanski mađarski političari – koji su svuda verni saveznici naprednjaka – još nisu oglasili po tom pitanju. Da li je ćutanje saglasnost? Da li podržavaju ideju režima? Božić je tek prošao, Uskrs je daleko, ali oni su se ućutali kao zečići u travi. Ili su pametniji od toga da se oglase? Znaju, da je ovo mrtva ideja, barem tehnički.

Budući da se ova ideja pojavi svake godine, pa tada bivši generali, oficiri i vojni stručnjaci kažu da bi za njeno sprovođenje bilo potrebno makar pet godina. Potrebna je nova infrastruktura: kasarne, tehnika, naoružanje, uniforme, kreme za cipele, jastučnice, riblje konzerve i fiksni telefon da se pozove mama kući, jer na obuci nema mobilisanja, posebno ne Instagrama i TikToka. Zatim bi u prvom krugu trebalo i pomoćno osoblje, na primer kuvari i mnogi činovnici koji šalju pozive i pišu izveštaje o dezerterima. Osim toga i vojni policajci koji skupljaju pobegulje, koji ni za Boga neće da se mobilišu ili one koji su se jako napili kada su izašli u grad. A treba i gomila oficira za obuku, po nekadašnjoj formaciji oko 20 ljudi iz jedne baze, pa isto toliko naviše, sve do generala. Trenutno ne postoji nijedan komad za ovakvu svrhu.

Osim toga, ne samo za rat, već i za jednu vojsku ne treba ništa drugo osim mnogo, mnogo, novca, novca, novca (kojim kupujemo pasulj i plaćamo oficire), a ovo bi na dno gurnulo zemlju koja i ovako već diše iz kredita, tako da bi se vlast konačno srušila, ma ko da dođe na čelo.

Tako da, ne treba se uzbuđivati. Ako se uvede obavezan vojni rok, pre ili kasnije će doći do kolapsa države, a dete će u krajnjoj liniji ranije započeti karijeru u inostranstvu, a i manje će razmišljati o tome da li da ode ili ostane…

Đerđ Serbhorvat

Vojska (Foto: n1info.rs)