Urednički antrfile
Pre par dana, naleteh na tekst jednog mog starog druga,a koji je objavio na jednoj društvenoj mreži. Verujem da ga itekako vredi pročitati.
Objavljujemo ga u celosti, bez ikakvih izmena.
Ko razume, shvatiće.
Piše: Goran Vučićević
1000 SNEŠAKA
Danas vidim da će biti 17 stepeni. Otopiće se sneg, a da nisam stigao ni Sneška da napravim.
A kad sam bio klinac sve je bilo drugačije. Padne sneg, ja izjurim iz kuće i nema me satima. Ne da napravim jednog Sneška, već ih napravim i po 5 na dan. Nikad dosta tih Snešaka. Kad je sneg vlažniji i lepljiv napraviš Sneška za 10 minuta. Jedino se ne bakćeš sa detaljima poput šala i kape, jer nemaš ni šal ni kapu za bacanje. Napraviš jednog i teraš dalje. Bilo je to baš lepo i srećno detinjstvo.
A znam i za neku decu koja su baš imala nesrećno detinjstvo. Čudna neka deca, nisu se ni igrala na snegu, valjda ga mrzeli – šta li? Napravili možda samo 2 Sneška u životu. Možda se uopšte nisu igrala. Nisi ni znao da postoje sve dok se odjednom nisu profrajerisali u srednjoj školi kad su se ubacili u navijačke grupe. Nesrećna deca postaju nesrećni ljudi, šta će drugo da rade nego da biju i maltretiraju drugu decu (sad kad su porasli), valjda to tako nekako ide u životu.
Nasilje rađa nasilje.
Čim padne sledeći sneg idem da napravim sebi jednog Sneška, davno nisam. Kao i uvek ništa luksuzno. Bez šala i kape jer to niko ne radi. Ako nabavim mrkvu zabošću je, par grumena zemlje za oči i to je to. Skromno i od srca. Za uspomene na srećno detinjstvo i onih 1000 Snešaka.
Sneško Belić (Foto: pressserbia.com)
