U jednoj stvari ne znam ni za šalu, ni za odlaganje. No dobro, to nije istina, jer ih ima više, ali u jednom slučaju sam u stanju da mobilišem i žrtvujem dodatne snage, energiju i svoje postojeće veze i kontakte, a to je kada neko želi da pročita neku knjigu, a ne zna kako da dospe do nje. Kada do mene dođe jedna ovakva molba, ostavim na stranu sve što se može odložiti, a desilo se i ono što se ne može odložiti, i bavim se samo činjenicom kako da čovek gladan novih saznanja što pre dobije duhovnu hranu, kojom može utažiti svoju žeđ za znanjem.
Ovog puta je molba stigla iz Pešte, a centralni i jedini element želje bila je knjiga o sportu. Istog dana, 29. decembra, uspeo sam da kupim ovo pozamašno izdanje onlajn, a prodavac ju je već sledećeg dana poslao poštom. Međutim, tada je počelo praznično zatvaranje ustanova na nekoliko dana, ali hvala Bogu, sve se jednom završi, pa sam knjigu držao u rukama već 4. januara.
Činilo se najočiglednijim i najisplativijim načinom da se izdanje koje predstavlja sportsku karijeru Fradijevog trenera dostavi u Peštu tako, da se uđe u jednu od pošta tokom nekog od izleta u Segedin i odatle se pošalje. Tako sam i uradio, te sam u subotu nešto posle 12 časova stigao ispred pošte u jednom od tržnih centara, i po svojoj dobroj, staroj i uzgred, odličnoj navici, prvo sam posmatrao radnu etiku službenika i njihov odnos prema mušterijama, te sam izabrao jednu ćutljivu, mršavu zaposlenicu. U početku nije uspela da izmeri pošiljku, jer je ekran laptopa bio toliko blizu, da je dodirivao knjigu postavljenu na vagu, pa mašina nije pokazala pravu vrednost. To je već bio znak upozorenja na koji sam trebao da obratim pažnju, ali nisam i od tada su kola krenula niz padinu i to ne makar kakvom brzinom.
Ali da idemo redom. Poštanska službenica je zamolila svoju koleginicu da ipak ona izmeri pismo. Tada smo još razgovarali o pismu, što pominjem samo zbog toga što će to kasnije biti važno. Koleginica koja je preuzela sređivanje mog slučaja – što je bio novi znak upozorenja, ali ni na ovo nisam obratio pažnju, jer je ljudski grešiti – izmerila je pismo, a onda je uz oholi osmeh rekla:
-Hopa, hopa, dve kile i 150 grama. Ovo više nije ni pismo, nego paket!
Ovom izjavom kod mene nije uspela da izazove bilo kakve nuspojave nervnog sistema, jer sam prvo u sebi, a posle naglas, jednim od najmirnijih muških glasova rekao:
-Nema problema, onda bih želeo da ga pošaljem kao paket.
-Paaaa, možda vi to hoćete, ali mi ovde ne primamo pakete teže od dva kilograma, ovde ih ne možete predati – stigla je surova presuda na pravom segedinskom narečju.
Odmah su mi na pamet pale jadne senćanske sestrice i lekari, koji su uvek pokušavali da mi podignu pritisak na 120, jer 105/70 nikada nije bilo dovoljno za dobrovoljno davanje krvi, a sada smo od mirovanja prešli do 130 za par sekundi, pa ko zna gde će se to završiti.
-Ovo je pošta u kojoj se ne primaju paketi teži od dva kilograma? – pokušao sam naglas da protumačim ono što sam upravo čuo, kako bi i meni bila jasna situacija, a i da bih dobio na vremenu.
-Nego šta! Preuzimamo pakete samo do dve kile.
Pogledom koji bi osramotio i Mačka u čizmama pokušao sam da utičem na zaposlenicu koja mi je bila simpatična, da nađemo rešenje, ali je ukaz stigao sa druge strane:
-Ovo ovde ne možete predati, a velika pošta je već zatvorena.
Napravio sam poslednji pokušaj, ali su tad već svi ukočeno i uzdržano slušali ovaj neugodni razgovor.
-A ako biste ga ipak preuzeli? – na šta je simpatična zaposlenica odgovorila:
-Onda bi, ako se po prijemu pokaže da je teži od dve kile, pored našeg imena povukli jednu crtu.
-Joj, samo to ne. Da zbog mene istrpite bilo kakvu kaznu, to nikako ne bih želeo. Doviđenja.
Knjiga, koja je posle Mladenovca otputovala u Sentu, a potom posetila i Segedin, vratila se sa nama u Srbiju.
Novi dan, novi početak, nova šansa – sa ovim motom sam krenuo u novi projekat, čija je suština bila da knjiga uz pomoć srpske pošte – skrivena među dnevnom poštom firme – stigne u Budimpeštu. Nekoliko minuta nakon primopredaje, već su me kao odgovornu osobu zvali, da neko bude tako ljubazan da se vrati nazad u poštu, jer ima jedan mali problem.
Nije trebalo ni mnogo pameti, a ni kristalna kugla, da bi se otkrile tajne budućnosti, dobro sam znao da su zvali zbog knjige.
-Teže je od dva kilograma, tako da to nije pismo, već paket – čuvši tu rečenicu, odjednom me je preplavio osećaj déjà vu-a –, a onda su ljubazno objasnili opcije:
- Primiće, ići će na carinu, ocariniće ga, biće dugotrajno i skupo;
- Vratiće mi ga i ponašaćemo se kao da se ništa nije desilo;
- Preuzeće, otići će na carinu, biće dugotrajno, uzeće je, tj. ima knjige, nema knjige.
Ovo poslednje može izazvati određenu preneraženost kod onih koji žive daleko od Balkanskog poluostrva, ali mi imamo iskustva iz prve ruke, tako da nije reč o zastrašivanju od strane poštanskih službenika, već o realnom scenariju.
-Ali ako nije hitno i neko ide u Mađarsku, predajte ovo u nekoj od tamošnjih pošti – stigao je na kraju još i jedan dobar savet na kom smo se zahvalili, jer je to red i zato što smo u detinjstvu imali dečju sobu, ali ovaj metod je već jednom propao i nećemo dva puta ponoviti istu grešku.
Na kraju, jedan moj drug iz srednje škole nosi paket u Peštu i predaće ga primaocu, pa se krug zatvara, jer je i u Segedinu, a i u Srbiji potrošena dodatna energija da se pošalje pismo, pardon, paket, a na kraju je bilo potrebno posegnuti i u odnosni kapital. A ako gledamo pozitivnu stranu, nikada više ne mogu da me odbiju kod dobrovoljnog davanja krvi. Čak i da mi je pritisak nizak, rečenica „ovo je pošta, ali ne primamo pakete teže od dva kilograma“, rešila bi problem za nekoliko sekundi.
Prevela: Ljudmila Janković Gubik
Pismo (Foto: szmsz.press)
