Banatska Topola, Mileševo, Jazovo – naselja su u kojima je siromaštvo toliko veliko da deca čokoladu koju dobiju za Božić mrve među prstima, jer ne znaju šta da rade sa njom. To su naselja u kojima porodice ne mogu da priušte sebi tečnost za pranje sudova i sunđere, pa koriste stare, propale krpe. Da ne govorimo o drugim, osnovnim proizvodima za higijenu i o hrani, čiji je nedostatak postao uobičajen. To su naselja i porodice koje Marija Kiš, osnivač Organizacije za pomoć Kerekečke i njen suprug, pokušavaju da spasu od potonuća.
Kada i kako ste odlučili da osnujete organizaciju za pomoć Kerekečke?
-Organizaciju sam osnovala kada je grupa Ruka pomoći Vojvodina prestala da postoji. Godinama sam bila član zajednice koju je 2013. godine osnovao Zoltan Bin iz Kanjiže, a koja je mnogo godina zaista pružala pomoć onima kojima je potrebna u Vojvodini. Grupa je imala pet regionalnih predstavnika, ja sam bila jedna od njih. Međutim, poslednjih godina su dvoje naših kolega predstavnika preminuli, jedan se odselio u inostranstvo, pa nas je jedno vreme bilo samo dvoje, zajedno sa osnivačem, koji je takođe u međuvremenu preminuo. Nas dvoje sami nismo više mogli da upravljamo grupom onako kako je trebalo, pa je vremenom prestala da postoji. S obzirom da sam ja teritorijalno predstavljala Adu i okolinu, jer sam poreklom iz Ade, ljudi koji žive ovde, a i oni koji su se preselili za Mađarsku ili neku drugu zemlju, tražili su me i dalje i molili da njihove pakete i donacije usmerim onima kojima je potrebno. To je ono što me je motivisalo da napravim organizaciju koja predstavlja isto što je predstavljala i Ruka pomoći Vojvodina u ono vreme. Tako je 18. marta 2022. godine nastala Organizacija za pomoć Kerekečke.
Marija i Mikloš Kiš (Foto: szmsz.press)
Čega dobijate najviše, a za čim ima više potrebe?
-Dobijamo jako puno korišćene odeće od ljudi, a malo namirnica, za kojima je veća potreba. Pored toga, u ponudi imamo samo mali broj kućnih aparata i raznih kućnih potrepština, iako bi za njima potražnja bila veća među onima kojima je pomoć potrebna.
Kako trenutno prikupljate pomoć?
-Imam tu mogućnost da ih prikupim i sortiram u staroj radnji koja je u našem vlasništvu. Osim mog supruga, drugu pomoć nemam, jer se nažalost još niko nije prijavio da dobrovoljno učestvuje u ovom dobrotvornom radu. Ovo me čini pomalo tužnom.
Koliko su ljudi danas skloni da pomognu?
-Nažalost, veoma malo… Malo ljudi redovno donira. Čak je bilo i takvih slučajeva da su provalili u radnju i orobili je. Ovo takođe dokazuje da su ljudi sve nezainteresovaniji za one kojima je pomoć potrebna.
Koliko njih se uopšte usuđuje da traži pomoć?
-Odgovor je isti, nažalost malo njih. Većina ljudi se stidi zbog toga što ima manje ili što su siromašni. Malo je i nevladinih organizacija koje su oformljene posebno za pomoć siromašnima, a isto to važi i za lokalne samouprave. Jednostavno se ne bave time kakav je sastav date opštine, kome i šta bi bilo potrebno meštanima koji tamo žive, niti kakav to uticaj ima na različite zajednice. Ovo posebno važi za banatske opštine. Ali i među Bačvanima ima onih koji tome posvećuju manje pažnje.
Za koju opštinu to posebno važi?
-U kikindskoj opštini je siromaštvo ogromno, uključujući i Banatsku Topolu, Rusko Selo, a isto ovo važi i za opštinu Čoka, u okviru koje je u Jazovu siromaštvo takođe veoma veliko. ali postoje i sela u opštini Bečej, poput Mileševa, gde vladaju strašni uslovi. U ovim selima živi od 800 – 3000 ljudi, prevashodno starijih. Međutim, mladi parovi, držeći se običaja, imaju ne jedno, već nekoliko dece, pa u ovim naseljima živi previše velikih porodica. Karakteristično je da veoma mali procenat žena radi, a muškarci pak ne mogu dovoljno da zarade. Porodice su religiozne, za njih je dete svetinja. Pošto imaju mala primanja, mnogi od njih oskudevaju.
Kako saznajete kome je potrebna pomoć?
-Obično mi se za pomoć obraćaju rođaci, prijatelji i poznanici. Preko njih dolazim do ovih porodica.
Šta je ono sa čim ste se susreli, što je ostavilo najteži utisak na vas, a što tangira ove porodice?
-Bilo je mnogo situacija kada sam se rasplakala, iako sam u poslednjih deset godina videla dosta toga, širom Vojvodine. Poslednji put je to bilo u decembru, kada smo suprug i ja posetili jednu porodicu u Gunarošu, a u kojoj su deca bila neuhranjena, živela su na ukišeljenom mleku, jer su njihovog oca plaćali u mleku i dobijao je veoma malo novca za svoj rad. Uslovi u kojima žive šokantni su. Deca su među prstima mrvila čokoladu koju smo doneli kao božićni poklon, jer nisu znala šta će sa njom. Drugo ovako strašno iskustvo bilo je kada sam videla jednu domaćicu kako pere sudove propalim, starim krpama, jer nije imala dovoljno novca za sunđer za pranje sudova (najjeftiniji košta između 30 i 50 dinara).
Po vašem mišljenju, da li su opštine svesne da ovi problemi postoje?
-Sigurno, jer im je i zvanično poznato koliko višečlanih porodica ili onih kojima je potrebna pomoć živi u svakom naselju. Spisak priprema škola u datom naselju i predaje ga nadležnoj opštini, koja sve to prosleđuje lokalnoj kancelariji Crvenog krsta, ali oni sa tim ništa više ne rade. Čast izuzecima.
Kako ađanska opština podržava vaš rad?
-2022. godine sam pobedila na konkursu, u okviru kog je opština Ada podržala moje aktivnosti sa 100 000 dinara, od kojih sam kupila šivaće mašine. 2023. godine sam od Mađarskog nacionalnog saveta dobila 30 000 dinara koje sam uložila u aktivnosti u vezi ručnih radova, jer smatram da su prevashodno prevencija i edukacija potrebne u Adi i okolini. Dok bi u susednim opštinama bili potrebni zdravstveni stručnjaci i pedagozi, kako bi ukazali put porodicama, pružili pomoć roditeljima, dotle je na području Ade potrebno mnogo pojačati život zajednice i regrutovati ljude koji su sposobni i voljni da dobrovoljno i besplatno pruže ruku pomoći.
Tamara Poša
Paketići za decu (Foto: szmsz.press)
