U seksualnoj psihologiji je opisana relativno retka pojava, koja se naziva „odložena ejakulacija“, a koja se sastoji iz sledećeg: muškarac je sposoban za normalan seksualni odnos, ali iz nekog mentalnog ili fizičkog razloga nije u stanju da doživi vrhunac.

U praksi, prema istraživanjima poznatih slučajeva, obe strane trpe zbog ovog problema, jer – uprkos svim glasinama koje tvrde suprotno – nakon četrdeset minuta, svima je već sve dosadno i jedva mogu da dočekaju da se stvar završi. Posle izvesnog vremena, par prestane da se nada, prestane da pokušava, jer se čini da svakako od toga svega neće biti ništa, pa je šteta i pokušavati. Muškarac postepeno izgubi potenciju i pomiri se sa aseksualnim životom. (Dugoročnih prognoza za žene u ovim vezama baš nema mnogo, verovatno svaka od njih problem rešava na svoj način.) Terapija se, između ostalog, sastoji i u ponovnom učenju para stvarima koje su potrebne da bi vodili normalan život i od pokušaja da se pacijenti oslobode od dubokih i starih barijera koje im leže na duši. Kao što to obično biva kod najvećeg broja fizičkih i duševnih problema, bez saradnje pacijenta ni ovde nema izlečenja.

Nakon ovog uvoda, čitalac se verovatno pita da li možda takav problem postoji među poznanicima u njegovom okruženju? Muškarcima je to neverovatno, nezamislivo u vezi sa njima samima, žene temeljno razmisle šta da misle o tome, a još pažljivije razmisle šta o tome mogu da izgovore naglas. Privatna stvar, dopustimo da svako od nas, vođen kvalitetima sopstvene ličnosti to reši sam ili sa partnerom.

Pojava slična ovoj izlazi iz privatne sfere, kada primetimo da postaje društvena veličina: jedna cela država cima i odlaže zadovoljenje, svima je već dosta, svi čekaju kraj, ali ni na koji način ne mogu da pređu prag stimulusa koji bi napokon doneo oslobođenje, olakšanje i zadovoljstvo. Većina stanovništva postepeno gubi svoju potenciju, prihvata i miri se sa svojim pasivnim postojanjem. Ponekad čak i govore o tome šta bi mogli da učine da poprave stvari, ali za više od toga nemaju snage. U nekim slučajevima svoju akumuliranu energiju usmeravaju na uveravanje drugih u svoju istinu. Njihovi partneri – svako na svoj način – reše problem: ima onih koji se odsele, postoje oni koji prevare, a postoje i oni koji uprkos svojim uverenjima trpe situaciju.

2020.godine, ovako pred izbore, ova pojava je postala uobičajena u Srbiji, a naročito u Vojvodini. Gotovo svi kažu da se „ovo“ ne može dalje trpeti, da vreme ne bi smeli dalje vući, jer imamo samo jedan život, a i većina istog je skoro prošla. A oni koji imaju još vremena da žive, naša deca i mladi ljudi, već su pobegli odavde.

Pojedinci, grupe, političke stranke imaju sopstvene strategije za prevazilaženje, međutim, nigde nema potrebnog potencijala za dugo očekivano zadovoljstvo: politička arena se odjednom ispunila reinkarniranim majkama Terezama, Gandijima, pred čijim očima lebde samo nenasilna i pasivna rešenja. Misleći građanin se samo čudi i zuri, kada u prošlosti prilično odlučni, ponekad čak i fizički nasilni lideri, koji nisu bili gluvi ni na duhovni teror, izjavljuju spuštenim pogledom i tihim glasom da u njihovom životu postoji samo jedna bitna stvar, a to su ljubav i mir. (Eventualno vera, podstaknuta određenim strahom od Boga – tipa „nikad se ne zna“.)

Kako društvo koje postepeno postaje impotentno može da pređe prag stimulusa koji bi napokon dao očekivani rezultat? Ne zna se. I to je moguće da ćemo morati da prihvatimo činjenicu da će zajednice koje se ne mogu aktivno mobilizovati zarad interesa u ponekom slučaju jednostavno nestati u ponoru istorije. Bilo je već i takvih primera.

Jedna stvar se međutim, čini sigurnom: ako članovi društva, pojedinci – prihvate svoj bespomoćni položaj, nade za promenu nema. Izlečenje mora krenuti od najdubljih slojeva: od temelja, istražujući i eliminišući inhibitorne unutrašnjosti navike. Ponovo se moraju učiti pravila i vrednosti neophodne za normalan život. Svaka mala zajednica je sposobna da se samoorganizuje. Razmislimo samo, kako smo preživeli proteklih decenija? Da li nam je u našim nevoljama pomogao „neko od gore“ ili smo svakodnevne probleme rešavali po principu „sam svoj majstor“? Da li od jula 2020.godine možemo računati na sada data obećanja ako ništa ne promenimo – uključujući i sebe?

Svako treba da reši ovu impotentnu situaciju na svoj način: ma koliko bilo teško i neprijatno, moramo izabrati između ubrzanog i pasivnog propadanja i aktivnog oporavljanja. Bez ovoga možemo i dalje da sedimo ispred različitih ekrana, žaleći se na našu nepravednu, pomalo sramotnu i nesrećnu situaciju.

G. P.