Još jedan razlog za ranjivost radnika u ovom pogledu nalazi se u tome da tamo gde radnici nisu uspeli da se udruže u sindikat, poslodavci se lako obračunavaju sa njima, jer pojedinačne nalete prekidaju jednostavnim otpuštanjem
Pandemija – koja je nadajmo se iza, a može se lako dogoditi i ispred nas – zadala je veliki udarac ekonomiji. Ovo nije karakteristično samo za Srbiju i Mađarsku, jer i prema rečima međunarodno priznatih stručnjaka, ovakvo nazadovanje se može uporediti samo sa velikom depresijom između 1929 – 1933. godine, kada su se finansijski sistemi zemalja urušavali jedan za drugim širom celog sveta. Tada je desetine ili stotine miliona ljudi izgubilo posao.
Danas se za ovakve tvrdnje relevantni podaci, koji se tiču Srbije i Mađarske teško mogu pronaći, pošto su posle Prvog svetskog rata obe države pripadale kategoriji „ još vođenih“ i u suštini nikog nije bilo briga za njihovu sudbinu. Tim pre što je Mađarska platila ogromnu odštetu nakon izgubljenog rata, što je dugi niz godina zapečatilo mogućnost njenog razvoja.
Gore navedeno smo samo zato spomenuli, jer su vlade ove dve države u poslednjih nekoliko meseci gotovo u dlaku preduzele iste korake da ponovo pokrenu ekonomiju i zaštite radna mesta. Verovatno je za obične ljude najvažnije to što je iz budžeta države izdvojen značajan novac za osiguranje minimalnih dohodaka. Kod nas, država taj tromesečni iznos prebacuje direktno na tekući račun radnika. Zašto je to tako, vredi razmišljati, ali nema sumnje da ovakva mera ne simbolizuje poverenje u poslodavce. Nasuprot ovom, radnici koji su praktično zaposleni, ali zbog okolnosti nemaju posla primili su i primiće nešto novca, i – što je najvažnije – neće dospeti na ulicu.
I mala i srednja preduzeća su u sličnoj situaciji.
Na kraju krajeva, vlada je shvatila da nisu isključivo velike kompanije (u državnom vlasništvu) i koje zapošljavaju na hiljade ljudi te koje imaju moć ekonomskog razvoja, već isti treba bazirati i na takvim preduzećima koja zapošljavaju jedva deset do dvadeset ljudi. Sigurno su i oni sa zadovoljstvom primili k znanju da će imati pristup nekom „divljem novcu“, kojim će moći da osiguraju opstanak firme.
Međutim, držimo se podržavanja minimalnih plata, jer možda ne bismo bili ni ljudi, da u svojoj beskrajnoj pohlepi ne koristimo svaku priliku da napunimo svoje džepove, čak i ako to nastojanje može biti nemoralno i nezakonito. A u poslednje vreme ima i mnogo primera za ovo. Neki poslodavci, naime, nisu zaposlenima isplatili ni dinara. Čak ni onda ako su, zahvaljujući nekim srećnim okolnostima, pošteno odradili svoje radno vreme. „Gazda“ se pravdao time da su „od države dobili svoje plate!“ A ovo je još i blaži slučaj. Sindikat je saznao i za takav slučaj da je vlasnik preduzeća zahtevao da se iznos poreza i doprinosa isplati iz sume dobijene od države. Najgori primer je međutim, kada je poslodavac zahtevao punu sumu za sebe, a svojim ljudima nije dao ni prebijenu paru, iako je vlada novac uputila njima. Verovatno nije potrebno ni pominjati da je onaj koji je odbio ovakvu gazdinu „molbu“ dobio otkaz velik kao kuća.
U stvari, na tome su ovi poslodavci zasnovali i zasnivaju svoje nehumano ponašanje, s obzirom da je radno mesto u Srbiji danas veoma nesigurno i može se izgubiti bilo kada, gotovo bilo kog trenutka. A zajedno sa njim i mogućnost izdržavanja porodice. Znači ljudi ćute i gutaju, plašeći se čak i same pomisli na to da ostanu na ulici.
Takođe je indikativno, da je ovakvo ponašanje naročito zastupljeno u hotelijerstvu, ugostiteljstvu, špediterstvu, automobilskoj i građevinskoj industriji. Ako imamo u vidu štetu koju je pandemija nanela nekim oblastima ekonomije, možda je čak i logično što ljude tretiraju grubo u navedenim sektorima. Ovo je posebno karakteristično za delatnosti vezane za turizam, s obzirom da je ovaj sektor pretrpeo i trpi najveće gubitke. Ne može se pohvaliti ni automobilska industrija, s obzirom da su ovih dana izjavili da je kod jednog od nemačkih giganata prodaja automobila pala gotovo za četvrtinu, što znači da nemaju potrebe za sastavljanjem novih.
Još jedan razlog za ranjivost radnika u ovom pogledu nalazi se u tome da tamo gde radnici nisu uspeli da se udruže u sindikat, poslodavci se lako obračunavaju sa njima, jer pojedinačne nalete prekidaju jednostavnim otpuštanjem.
Na ovom terenu se mogu otkriti određene protivurečnosti, jer već i u komunističkim zemljama, kao što je na primer Kina, značajan deo razvoja se zasniva na privatnim mini i malim preduzećima, gde zapošljavaju samo nekoliko ljudi, i gde je i mali problem veći od toga da osnuju sindikat.
Međutim, u interesu istine, mora se naglasiti, da se gore navedene zloupotrebe, srećom, ne mogu nazvati opštim, ali su sasvim dovoljne da dopuste ovakve divlje izdanke divljeg kapitalizma koji vlada i u Srbiji i izazivaju ozbiljnu ljutnju ili čak i prezir prema trenutnom režimu u grupi ljudi koji su ovim direktno ili indirektno pogođeni. A to se odrazilo i na (ne)pojavljivanju birača na nedavno proteklom glasanju.
Mihalj Bot (Slobodna reč)
Photo: romanakr, Pixabay / CC0
