Epidemija korona virusa obeležila celu školsku godinu

O pozitivnim i negativnim aspektima onlajn nastave, ragovarali smo sa psiholozima subotičke Osnovne škole “Ištvan Sečenji” i muzičke škole, Agotom Pap i Lidijom Igaz

 

Obrazovanje na daljinu je predstavljalo različite izazove za decu različitog uzrasta i nacionalnosti.

Život u obrazovnim ustanovama nije stao ni za vreme vanrednog stanja uvedenog zbog epidemije korona virusa. Škole, nastavnici i učenici su se iznenađujuće brzo prilagodili uslovima obrazovanja na daljinu, međutim, nije se odvijalo sve sasvim glatko i na površinu je iznelo razne probleme.

O pozitivnim i negativnim aspektima onlajn nastave, ragovarali smo sa psiholozima subotičke Osnovne škole “Ištvan Sečenji” i muzičke škole, Agotom Pap i Lidijom Igaz.

Za osnovnoškolce je učenje na daljinu nezamislivo bez učešća roditelja.

Gotovo 1.100 učenika uči u četiri objekta Osnovne škole “Ištvan Sečenji”, među kojima ima i dece romske nacionalnosti sa posebnim obrazovnim potrebama, i onih koji su socijalno ugroženi, kazala je Agota Pap.

-Dok se na početku školovanja roditelji bore sa svojom decom oko toga koliko vremena provode ispred digitalnih uređaja, sad je onlajn obrazovanje prouzrokovalo jedno prisilno stanje, i deca su morala veoma brzo da postanu digitalni čitaoci, iako su se već rodili u tome – jer ovo stanje zahteva druge sposobnosti, ne samo radost igre i zabave, nego i poznavanje različitih platformi i komunikacionih alata: popunjavanje, fotografisanje, deljenje i dostavljanje materijala… Roditelji i deca su to naučili zajedno, ali u mnogim slučajevima i nastavnici, jer je ovo bila jedna ad hoc situacija.

Koja je bila uloga roditelja u svemu ovom?

-Digitalna kompetencija dece u prvom, drugom, trećem i četvrtom razredu je nešto drugo, pa je učenje na daljinu nezamislivo bez pomoći roditelja. Efikasnost i kontinuitet su u mnogome zavisili od toga koliko je roditelj bio dostupan. Mnogo puta su onlajn časovi počinjali u pet ili šest posle podne, kada je roditelj već mogao da bude prisutan. Ne govorim nužno o našoj školi, to je generalno bilo karakteristično. Napomenula bih, malo kritički, da je to bio slučaj da roditelj zaista sedne pored deteta da uče. To je uglavnom potrebno u prvom razredu, a tokom vremena dete treba učiti da bude samostalno.

Kakve poteškoće su se pojavile?

-Mnoga deca nisu mogla na vreme da pošalju nazad očekivani materijal, ili nisu imala pristup, jer roditelj nije bio dostupan. A mnogi roditelji i nemaju dovoljno pedagoških veština da bi pravilno preneli nastavni plan i program. Zato taj posao rade i pedagozi, a ne roditelji, jer u ovom imaju praksu, to su učili. Zato je jedan deo onlajn nastave uvek znanje, predavanje nastavnog materijala, a kućni deo uvežbavanje istog, to jest, rešavanje zadataka povezanih sa tim. Za prvake je zbog toga ovo bilo posebno teško, jer najveći broj tada uči pisana slova, a zbog vanrednog stanja nisu naučili da napišu ili povežu velika pisana slova. Ovo zahteva veoma ozbiljnu pomoć, i ako i nadalje bude ostalo onlajn obrazovanje, onda veliki naglasak mora biti stavljen i na to, da naučimo roditelje kako da ovo znanje prenesu svojoj deci.

Sa kakvim problemima ste se sretali sa tehničkog stanovišta?

-U mnogim domaćinstvima nedostaje i pravi alat. Pre svega smo tražili prisustvo najmanje jednog laptopa, tableta ili pametnog telefona, ali ipak priznajmo da nije isto pratiti nastavu preko telefona ili preko ekrana jednog laptopa ili kompjutera. Ako ima više dece i časovi se odvijaju paralelno, i to može da uzrokuje problem. U idealnim uslovima, bilo bi dobro da svako dete ima svoj alat, na kom može da vidi stvari u velikom formatu, eventualno da može i da štampa. Tada na videlo izlaze mnoge potrebne stvari, ali smo mi imali samo najmanja, najskromnija očekivanja od roditelja, u odnosu na okolnosti. I ovako je sve ovo uzrokovalo uznemirenost u mnogim slučajevima, jer su roditelji morali i svoj posao da rade, a i da budu prisutni kod obrazovanja deteta. Bila je potrebna konstantna međusobna komunikacija i sa nastavnicima koji su svakodnevno slali nove informacije dobijene od ministarstva.

Kako je funkcionisalo obrazovanje na daljinu kod učenika koji se nalaze u nepovoljnijem položaju?

-Ne samo kod onih sa finansijskim poteškoćama, već i kod učenika koji potiču iz podsticajno osiromašenih sredina – gde na primer roditelji nisu školovani –  kao i kod dece romske nacionalnosti, pojavile su se poteškoće. Kao posebnu kategoriju moram da napomenem decu sa posebnim obrazovnim potrebama, od kojih su neki zadatke dobijali u štampanoj formi, preuzimali ih lično na portirnici škole, da bi ih ispunjene vraćali. Uz aktivnost roditelja i njihovu saradnju, ovo je, na primer, dobro funkcionisalo. Deca romske nacionalnosti, koja nisu imala potreban alat, isto su tako dobijala materijal u štampanoj formi. Na preporuku ministarstva i Mađarskog nacionalnog saveta, sastavili smo spisak učenika kojima je bio potreban uređaj i zahvaljujući ovom su dobili telefon, na primer. Učenje na daljinu predstavlja mnogo veći izazov u starosnoj grupi osnovne škole, to jest, među decom u teškoj materijalnoj situaciji, nego, na primer, u jednoj srednjoj školi, gde je već usmeren interes na određenu profesiju ili zanat.

Kakav nedostatak je obrazovanje na daljinu izazvao u socijalizaciji dece?

-Ne treba zaboraviti da škola nije samo obrazovna, već i vaspitna ustanova, ne umesto roditelja, već pored roditelja, nadopunjavajući se, treba da vaspitava. Na ovaj način je bilo teško ispuniti ovaj zadatak, naročito u takvim slučajevima, ako je ovaj metod izazvao i otpor kod roditelja. Ima mnogo takvih roditelja koji poseduju potrebne sposobnosti, ali su iscrpljeni, iznervirani ili se bune. Bilo je i takvih koji su sa humorom primetili da ako nastavnici i učenici imaju običaj da štrajkuju, vreme je da i roditelji štrajkuju. Sa socijalne tačke gledišta, naime, ona deca koja su introvertna ili su ih vršnjaci maltretirali, period onlajn nastave su mnogo bolje podnela nego ona koja imaju potrebu za dnevnim kontaktom sa vršnjacima ili kontaktom ostvarenim van porodičnog okruženja. Kada su se ove zajednice ponovo srele na dodeli svedočanstva moglo je da se vidi da pristup nije takav kakav se ranije činio prirodnim. A u prvom razredu je posebno važno da učitelj upozna učenika. Ne mogu da zamislim kako će ovo funkcionisati u slučaju obrazovanja na daljinu, naime, ona deca koja su do nedavno još išla u zabavište, u prvom razredu još uvek grle učitelje, jer im to pruža sigurnost. Nedostatak fizičkog kontakta, izostanak neposredne povratne informacije – kao što je jedan osmeh ili jedna ohrabrujuća reč, bojim se da mogu rezultirati težim povezivanjem, manje sigurnom vezom između nastavnika i učenika, ako u prvi razred na jesen krenu u vidu obrazovanja na daljinu.

Koje su bile odgovornosti školskog psihologa tokom vanrednog stanja?

-Dešavalo se da zbog visokog stepena pasivnosti moraju da budu kontaktirani roditelji, a u drugim slučajevima su se u porodicama dešavale tragične promene. Gubitak roditelja ili nasilje su takođe bili prisutni, pa u tim slučajevima razgovaramo sa pogođenom decom ili roditeljima u granicama naše nadležnosti. U slučaju osmaka, tekao je period izbora karijere. To je program koji započinjemo sa decom u sedmom razredu, a koji je zbog ove situacije ostao nedovršen. Stoga, kad dete nije moglo da donese odluku ili je bilo u nedoumici, često smo razgovarali sa roditeljima telefonom. U ovakvim slučajevima smo pokušali da razgovaramo o profilu ili karijeri koju biraju zajedno, na osnovu prethodnih testova, anketa i pedagoškog iskustva – objasnila je Agota Pap.

U srednjoj školi je glavni problem raspodela vremena

Svi srednjoškolci muzičke škole u Subotici poseduju neophodne alate za onlajn nastavu, tako da obrazovanje na daljinu, sa finansijskog aspekta, nije nikom predstavljalo problem. Ali je bilo drugih. Prema rečima školskog psihologa Lidije Igaz, mnogi učenici nisu znali da rasporede svoje vreme:

-Osećali su da su preopterećeni, da imaju previše zadataka i materijala za učenje, i da nastavnici mnogo očekuju od njih. Moguće je, da je to delom i bilo tako, ali mislim da je tome doprinelo i to da nije svaki učenik ustajao u pola sedam, nego je mnogo njih spavalo do deset. Da su imali onu dnevnu rutinu od ranije, lakše bi rasporedili svoje vreme. Tako da su se učenici najviše žalili na raspodelu vremena, pa ako to ne računamo, uglavnom su bili zadovoljni. Štaviše, bilo je i takvih koji su rekli da vole onlajn nastavu, ali je u isto vreme bilo i onih koji su jedva čekali da ovoj situaciji dođe kraj.

Da li je nastavno gradivo uspešno prenešeno?

-Ovo je bio velik izazov, naročito što se tiče instrumentalnog obrazovanja. Učenik je napravio video odsviranog komada i snimak poslao nastavniku. S obzirom da video ne može ni sliku, ni zvuk preneti verno, tu je bilo izvesnih problema, ali su se zato ipak svi snašli. Naravno, nastavnici poznaju svoje učenike, znaju za šta su sposobni. Nastavnici smatraju da je veći deo protekle školske godine bio uspešan. Svi znaju da novo gradivo ne može baš da se usvoji: cilj onlajn obrazovanja i nije bio da učenici nauče nešto novo, već da ono znanje koje imaju ne zaborave i da ga eventualno osvežavaju, nešto dodaju. U skladu sa mogućnostima, i nastavnici i učenici su zadovoljni, jer su svi pokušali da iz ove situacije izvuku najbolje. Mnogo nastavnika je počelo da koristi određenu platformu, u međuvremenu su promenili na onu koja im je više odgovarala, pa se dešavalo i to da kombinuju različite platforme. Sumirajući sve, mislim da je u našoj instituciji obrazovanje na daljinu bilo uspešno. I maturski ispiti su protekli u redu, bez problema.

Da li je neko od učenika imao problema ukoliko zbog teške finansijske situacije nije imao neophodna sredstva za učenje na daljinu?

-Nismo se susreli sa ovakvim problemom. Sigurno da ima dece i sa težom materijalnom situacijom, međutim, ja sam na početku obrazovanja na daljinu svim učenicima poslala jedan onlajn upitnik, u kome je bilo i pitanje o tome da li imaju internet, laptop, to jest, da li imaju neophodne mogućnosti za onlajn obrazovanje i svi su pozitivno odgovorili. Što znači da se sa ovakvim problemom nije susreo nijedan učenik. Povremeno je probleme pravio slab internet signal ili preopterećenje mreže.

U kojoj meri su roditelji morali biti uključeni u obrazovanje na daljinu?

-Bilo je nekoliko učenika koji se nisu javili nastavnicima, nijednom, a bilo je i onih koji se nisu javili samo nastavniku instrumenta. U ovakvim slučajevima smo kontaktirali roditelje. Ali je reč samo o tri – četiri od 26 učenika.

Da li su učenici tražili pomoć psihologa za vreme vanrednog stanja?

-Da. Sa onim učenicima, kojima je i inače bila potrebna pomoć, uspostavila sam kontakt čim smo prešli na obrazovanje na daljinu i javila im da sam im na raspolaganju ako je potrebno, da možemo kontaktirati preko vajbera. Isto tako sam svoj kontakt dala i ostalim učenicima, koji nisu dolazili kod mene. Nekolicina me je i potražila, najviše zbog problema lične i ljubavne prirode. Zbog problema sa učenjem, veoma retko.

U ovoj instituciji, kada učenik ima probleme sa učenjem, to najpre proizilazi iz toga što ne zna da raspodeli svoje vreme, s obzirom da mnogo puta treba ići u školu, mnogo treba vežbati i nekolicina se izgubi u vremenu. Moram da dodam da je bilo nekoliko učenika iz unutrašnjosti koji su redovno dolazili kod mene dok je trajala normalna nastava, jer nisu imali društvo, nisu se snašli u Subotici. Njima je, na primer, ova situacija izuzetno pogodovala, i pisali su mi, da im je mnogo značilo što mogu da budu kod kuće, u sopstvenom okruženju. Naravno, događalo se i upravo suprotno ovom, jer su sada u dobu kada bi jako rado išli svuda, i nekoliko učenika me je potražilo zato što nisu mogli kod kuće da se snađu i želeli su da što manje vremena provode tamo. Verovatno je u tome igrao ulogu i konflikt sa roditeljem – ukazala je Lidija Igaz i dodala da je prema njenom mišljenju epidemija i uvedeno vanredno stanje obeležilo celu školsku godinu.

Imre Tot (Slobodna reč)

Naslovna fotografija: RTV

Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo