Ako prelistate prošlogodišnja izdanja Čaladi Ker-a, možete videti da u izdanju nedeljnika od 1. oktobra nekoliko članaka govori o revoluciji 5. oktobra 2000. godine i njenim posledicama. Prisećajući se onoga što se dogodilo pre dvadeset godina, osećam da s vremena na vreme treba postaviti pitanje: protiv čega i protiv koga smo se borili i šta smo postigli? Da li je smena Slobodana Miloševića previše došla do izražaja, te je zbog toga u drugi plan gurnut trud da srušimo sistem zasnovan na ucenama, eksploataciji i zastrašivanju? Izgleda da je tako, jer danas državu vode isti ljudi koji su tada stajali pored srpskog predsednika.

Da li su onda verodostojna obećanja iz njihovih usta o boljoj, predvidljivijoj i sigurnijoj budućnosti? I da li su verodostojne rečenice onih političara, koji decenijama pripadaju predsedništvu stranke, i još od tada obećavaju bolji život, dok njihova deca i unuci studiraju i rade u inostranstvu? Ako oni tokom svih ovih godina nisu uspeli da stvore takve uslove, da njihovi najbliži srodnici mogu da grade divnu budućnost u svom rodnom gradu, a koja se u većini slučajeva pojavljuje na izbornim plakatima i lecima pred izbore, na osnovu čega se od njih može očekivati da mogu usmeriti živote drugih u pozitivnom smeru?

Pre nekoliko godina, u jednom tekstu objavljenom u Sabad Mađar So-u, jedan roditelj sredovečne generacije je rekao, da je dovoljno pogledati okolo, kakve su vođe ljudi izabrali za sebe, jer je po tome odmah očigledno da li će doći do prosperiteta grada ili njegovog nazadovanja. Rekao je i to, da je njegova generacija već zakazala, nije mogla do kraja da iznese promene, pa je na njegovim vršnjacima ostao ozbiljan zadatak: da se svim snagama potrude da odgaje jednu takvu generaciju, koja će reći ne verbalnim pretnjama, diktatorskim metodama, na pritiske između četiri – šest očiju pred izbore (direktora) i koja će se zalagati za sebe i istinu. Ako ovo uspe, postoji šansa da se jednoga dana stvore uslovi za život u kom se direktori bore za svoje radnike, a ne za ono što njihova stranka traži od njih; u kom se ceni svako ko to zaslužuje, bez obzira na profesiju… Međutim, to takođe zahteva da nova generacija ne nestane u magli, odnosno, da zamišlja svoju budućnost u svojoj domovini. Pred roditeljima školaraca je zadatak koji zahteva natčovečanske napore.

Rezultat: za dvadeset i pet godina.

Janoš Teke (Slobodna reč)

Prevod sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik

 Odlazak, naslovna fotografija: Pixabay