Zlostavljanje bilo koje vrste je po meni, mentalna bolest. Nekada žrtva  zločina jednostavno ne može godinama da se isplete iz tog začaranog kruga, jer naprosto ne može da pojmi toliko zlo.

Uzmimo na primer nekog, ko treba da predstavlja uzor i da te zaštiti kada treba, a on to iskoristi da te muči i zlostavlja. Pa, kako onda to drugačije nazvati, no bolešću. Bolest je nešto što ne valja, što treba da se leči. Međutim, takva vrsta devijacije, kada svoje bolesne nagone zadovoljavaš iživljavanjem nad nejakim bićima (ama bilo kakvim bićima), neizlečiva je. Jer to nije trebalo ni da se rodi u čoveku, nikad.

Kada jednom (ako), zločinci ove vrste odu u zatvor, ne bi trebalo više ni da izađu. A žrtvi će biti potrebno verovatno mnogo duže od toga, da izađe iz zatvora u svojoj glavi. Tako da zločinac nije uništio jedan život samo, već i ceo jedan svet. A i na jedan drugi ukazao. Koji je znao, a ćutao. Ne zna se šta je gore.

Kada nekom ponižavanjem oduzmeš svo dostojanstvo koje je ikada imao, ti si njega zgazio. I onda si mučitelj i zločinac. Jer to dostojanstvo ne sme niko da ti oduzme. O uništavanju ionako krhkog samopouzdanja u tim mladim godinama i da ne pričamo.

I onda se povede priča o tome zašto su žrtve, zlostavljane višestruko puta, ćutale toliko godina, zašto su sad progovorile, zašto ovo, zašto ono… E pa evo zašto, objašnjeno je gore, mislim, sasvim razumljivo. Zato što im je oduzeto sve. I čak i kasnije, moraju sebe od dečjih koraka da grade ponovo. Mentalno, emotivno.

Srećom u nesreći, našla se ona jedna, koja je uspela da skupi hrabrost, jer više jednostavno nije mogla da ćuti i da gleda kako se to zlo nastavlja. Dozrela je emotivno do te tačke. Jer, jedno je sigurno. O tome ne može biti lako pričati, ne može biti lako konačno se i suočiti sa tim zlom i priznati ga, priznati da je tebi bilo naneto, ne nekom drugom. Ali ona nije mogla da dozvoli da se to zlo nastavi. I tačka. Pokrenula je lavinu. I neka je. Samo ona može da zna koliko joj je snage i hrabrosti bilo potrebno. Ali ga je zaustavila.

O tome mora da se priča. Da se nikada više ne desi. Da nikada više nijedno ljudsko biće ne bude na taj način ili bilo koji, u krajnjoj liniji, ponižavano. Emotivno unakažavano. Godinama.

I ne, ovo nije tema za šalu, nijedan šaljivi element nema. Onaj ko na ovu temu može nesuvislo da se šali ima gadan problem u glavi. I treba da se preispita. Treba i da se zapita koje vrednosti u životu poštuje, ako ih uopšte i ima.

Da vidimo šta je zapravo po definiciji reč žrtva.

​U rečniku je definisano da je žrtva ona osoba koja neopravdano ispašta.

​Pošto to i nije najbolja definicija, jer nije definisano šta podrazumeva ispaštanje i od strane koga ili čega je prouzrokovano, a posebno reč „neopravdano“ ne može se prihvatiti, jer neko može da ispašta iako je svojim postupkom zgrešio, ali ne u toj meri da bi ispaštao tim intenzitetom.

​Zbog toga, najbolja definicija žrtve je ona koju je Generalna skupština UN definisala:

​„Pod pojmom žrtava podrazumevaju se lica koja su, individualno ili kolektivno, pretrpela štetu, uključujući fizičke ili mentalne povrede, emocionalne patnje, ekonomski gubitak ili značajno narušavanje svojih osnovnih prava, usled činjenja ili nečinjenja koje predstavlja kršenje nekog od krivičnih zakona države članice, uključujući i one zakone kojima se zloupotreba moći propisuje kao krivično delo.“

Ima li pitanja posle ove definicije? Ne bi trebalo da ih ima.

Cela ova priča je zapravo jedno surovo i bolno svedočenje o tome, u kakvom mi svetu živimo.

Buljimo u neke ekrane ceo bogovetni dan, ne komuniciramo, jer ono malo vremena slobodnog provodimo opet ispred ekrana, da se jelte odmorimo, pa onda opet uveče malo buljimo u treći ekran i tako, prođe dan.

A oko nas se dešavaju raznorazne stvari, koje smo možda mogli da sprečimo, da smo se samo malo osvrnuli oko sebe. Ali nismo. Buljili smo u ekrane. I puštali da sve prolazi pored nas. Loše, a bogami i dobro.

Zatupeli su nam mozak, ljudi. Moramo da počnemo ponovo da mislimo svojom, a ne tuđom glavom. Moramo da počnemo ponovo da budemo više u kontaktu s prirodom, da prestanemo malo non – stop da mislimo o parama i da se vratimo onoj fazi, kada je ova planeta bila dobro mesto. Jer dok se tome ne vratimo, propadaćemo konstantno.

Do tačke sa koje nema povratka.

Kamo se dedoše poštovanje, kultura ophođenja, bon – ton, ljubaznost, lepa reč? Kada je to nestalo? Kada su i kuda nestali normalni ljudski odnosi? Kuda su nestala normalna detinjstva? Šta se dogodilo?

Meni se često čini u poslednje vreme da nam je tehnologija više loših, nego dobrih stvari donela. Jednostavno nismo bili spremni za nju. I sveti nam se. Neosporno je da tu ima pozitivnih stvari, ali je jedno sigurno. Usporila nam je mozgove. Ne vidimo stvari koje bi morali da vidimo.

Ne dišemo više ni punim plućima. Pa se svašta nešto ružno dešava, od kada smo zaboravili na prirodu, a više prigrlili tehnologiju.

Sve se nekako iskvarilo. I planetu smo udesili, sve što donosi pare mora da se radi, nema veze što će svašta da uništi. Meni nikad neće biti jasno šta će nekom brdo para, ako ne uživa u životu na pravi način, punim plućima. I onda se sve ostalo pokvari, naročito ljudski odnosi.

U kom to svetu postoji da oni koji treba da nas prigrle, najcrnje i najgore nas oštete na planeti? U ovom našem, nažalost.

O tome pričamo. Da je to samo dokaz toga dokle smo stigli. Nismo mi nigde napredovali. Ko god pomene nešto u vezi toga da smo napredni u svemu, nije normalan. Nema tu puno polemike.

Znači, suma sumarum. Bolest. Teška, siva, što bi moj pokojni deda rekao, “čuma se neka nadvila nad svetom”. E baš tako, čuma. Svetla ima, ali je retko i slabo se još vidi.

I dok se ne probudimo, a već je pet minuta do vremena kad će da zazvoni alarm, svet će biti sivo i tužno mesto, sa povremenim bljeskovima svetlosti i šarenila.

A tako bi trebalo da izgleda život, šareno i blještavo, naročito kada neko živi mladost. Samo bez sive.

 

Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)

 Zlostavljanje, naslovna fotografija: Pixabay