Senta. Sedim sama u vozu. Sama u uspaničenom sistemu. Skidam masku, jer čemu.

Posmatram našu železničku stanicu pre polaska. Bedna je otkako znam za sebe. Nikad nisam doživela da je vidim u punom sjaju, a uverena sam da se to makar jednom u njenoj istoriji desilo. Verovatno za vreme Tita…

U tom trenutku je bila nekako posebno tužna. Izranđala trošna prostorija u kojoj je službenik nekada zlovoljno izdavao vrlo jeftine karte za šinobus sada stoji zaključana. Kad sam onomad nazvala telefonom da vidim da li je Železnica Srbije konačno preminula nakon duge i teške bolesti, rekli su mi da je pruga zatvorena zbog radova i da se ne zna kad će biti…

Radovi na obnavljanju pruge, nov voz umesto šinobusa… zvučalo mi je kao naučna fantastika.

Otkako nam je stanica zaključana, često zamišljam tog čiku koji mi se javlja na telefon da mi kaže kako ne zna odgovor na moje pitanje, na primer, koliko košta karta za voz do Kikinde. Dakle, zamišljam ga kako čuči u nekom podrumu u mraku, okružen starim prašnjavim hartijama i fasciklama, onim što su se koristile u kancelarijama u doba socijalizma dok smo još imali fabrike, kao kudeljara u industrijskoj zoni Sente. Čuči u tom podrumu u mraku i ne zna.

Nije sramota ne znati. Niti biti u podrumu u mraku. Sramota je ne hteti izaći. Jedino što mi je umeo reći jeste da nije više šinobus nego voz.

Ja se izvinjavam.

Voz je krenuo. Ugledah živog čoveka kako signalizira u daljini. Pored njega živi su još kondukter, koji je imao informaciju koliko košta vozna karta, i neka žena razbarušene kose. Pre nego što je voz krenuo, stajala je tako ispred ulaza u vagon i pušila cigaretu. Delovala je zalutalo. Kao da je nevoljno deo jednog nezgodnog socijalnog eksperimenta sa nesagledivim posledicama.

Neverovatna je ova Vojvodina. Bilo da si u vozu ili šinobusu, zaista lepo može da se osmotri pejzaž. Vidim drvo kestena, procvetalo je. Pastira sa stadom ovaca. Gle, dve srne pokraj pruge, zaziru od ove škripuće skalamerije.

Čoka. Još se dvoje živiš ukrcava. Čujem ženu kako se kikoće i nabada štiklama. Sreća pa nisu seli kod mene. I dalje sam sama u vagonu. Masku ne stavljam.

Niže se šiblje, neka poluraspala skladišta, stare kuće. Udaljavamo se od crkve i krda krava, čiji se život, barem odavde, čini lep.

Kažu da je Vojvodina nedovoljno pošumljena, ali kad god pokušam da uhvatim čist kadar, uleti mi neko razmuljano drvo. Kao da nekuda žuri. Podsetilo me na našu zemlju. Kao da nekuda žurimo – jurimo (50 na sat) i što više žurimo, to smo više razmuljani, razliveni, rasplinuti, razmućeni, razdefokusirani.

Vidi, nečije dvorište. Imaju traktor, bale sena, lepe guske leže u zelenoj travici.

Voz se zaustavlja kod sledeće stanice. Šta je ovo, univerzume? Neka stara zgrada iz doba neznanog, natpisa na njoj nema. Hičkok bi pozavideo na scenografiji. Još dve duše nam se pridružuju, kao da su pobegle iz Vertiga.

Sreća, opet ne sedaju u moj vagon. Ne moram da stavim masku.

Voz je “dao gas”, motor vuče, vagon se klima levo-desno, nešto poprilično škripi. Mnogo škripi. Nepodnošljiv zvuk zariva se u mozak kao ovi u ministarske fotelje. Hoćemo li ikad stići na cilj…

Predeli promiču brzo kao i život. Ali ovaj ubogi naslednik šinobusa i dalje ide dovoljno uviđavno sporo kako bismo uživali u cvetu uljane repice. Polja žutog prostiru se u nedogled.

Stari dobri šinobus. Sećam ga se kao bliskog i dragog prijatelja. Umro je ni zbog čega. Još je 2014. godine najavljena rekonstrukcija pruge Subotica – Senta – Kikinda. Tad je direktor Železnica Srbije rekao da će biti urađeno sve što je moguće da se od Kikinde do Beograda stigne za dva, dva i po sata, umesto tadašnjih šest. Po tom principu od Sente do Kikinde bi nakon rekonstrukcije trebalo da se stigne za pola sata.

Bilo je to u prošlom životu kad je u Sentu preko razmene đaka došla jedna devojčica iz Amerike. Uzalud su pokušavali da joj objasne šta je šinobus. To ti je nešto između autobusa i kontejnera za smeće, glasilo je objašnjenje.

Šinobus se trudio, uporno i strpljivo, nije se dao. Nikad nismo znali da li će krenuti ili ne. Dešavalo se da stane na pola puta, pa onda mi, deca, čekamo dok odrasli svi izađu da ga poguraju. Motor je leti umeo da stane zato što mu je pretoplo, a zimi zato što mu je previše hladno. Bila je to večna borba i prihvatanje s nemalim razočarenjem da opet nećemo stići na Palićko jezero.

I nedostaje mi. Mnogo mi nedostaje onaj dobro poznati i duboko uvreženi ritam truckanja šinobusa koji je skladno pratio klavirsku kompoziciju koju sam čula na jednom koncertu.

Jedva ugledah kroz borove trošnu namučenu zgradurinu. Bočar – otrcavalo se sa strane. Troje duša je napustilo palubu. Otišli su. Svako u svoj nepovrat.

Voz nastavlja da škripi. Škripi nepodnošljivo, ali sasvim prikladno. Jer ne može drugačije u ovoj zemlji. U ovom životu.

Neki voćnjaci promiču i nad njima ponosno proleće čaplja. Razmišljam o njenom staništu. O svim jezerima, močvarama, rečnim meandrima i rukavcima kojih više nema. Nepregledna prostranstva upregnuta u eksportno orijentisanu poljoprivredu.

Prolazimo pored neke skalamerije. Delovi starih šina poslagani su kao za odstrel. Ostavljeni da još malo tišine u nigdini. Ne znam gde smo, ali kao da nismo tu. Otvaram onlajn mapu, jer druge smislene orijentacije nema – Novo Miloševo.

Voz počinje da se kreće unazad. Nema dalje. Još jedna šansa da bolje ukadriram one raskomadotine starih šina.

Vraćamo se tamo odakle smo i krenuli pre nego što smo skrenuli ka ćorsokaku u kojem nam se pridružila još jedna duša. Pomalo zbunjujuće, jer mapa pokazuje da napredujemo ka cilju, a na terenu vidimo da idemo unazad. Zakoni fizike i logike ovde suludo protivreče. Paradoks preseka date geografske dužine i širine. Voz ide unazad, a car je go!

Prolazimo pokraj istih predela, pored istog kanala. A možda je to neki drugi kanal, neka druga njiva, drugo polje žutog cveća. Možda je i ovaj put samo prava linija koja se zbog zakrivljenosti prostora, koja nije dokazana, u beskonačnosti spaja. Možda je ovo jedna sporadična greška, glitch u sistemu i doći će majstor da nas sve popravi.

Stižemo polako na cilj. 9:42. Dočekuje nas deponija na periferiji grada i voz pišti nekoliko puta. Pobedonosno, bez srama. Usporava, cvili. Škripa polako jenjava, ali i dalje razara moždane sinapse.

Neka skladišta. Neka stanica. Zarasle pruge. Neki grad.

Kikinda. Sat i po vozom od Sente. Grad u koji dođete kako god znate i umete, kako biste posetili doktora specijalistu koga u Senti u državnoj zdravstvenoj ustanovi, iz nepoznatih razloga, nema.