Ah, ta dobra, stara vremena kada sam s nestrpljenjem iščekivao godišnja istraživanja u kojima je, pored ostalog, objavljivan procenat Amerikanaca koji veruju da je Elvis i dalje živ… Bila su to neka drugačija vremena u kojima je za takva verovanja uvek bilo lako pronaći opravdanje: recimo, da su u pitanju hardcore Elvisovi fanovi koji, eto, odbijaju da prihvate da ga više nema, ili već tako nešto.

Onda su, čini mi se, istraživači na neko vreme prestali da se bave Elvisom, jer je broj onih koji su odbijali zvaničnu verziju o njegovoj smrti iz godine u godinu opadao. Tamo 2017. naleteo sam na podatak da (čak) 13% Amerikanaca veruje da je Kralj – i dalje živ, odnosno da 40 godina ranije nije preminuo već je – šta ono, beše? – ah, da: morao lažirati smrt zbog straha od osvete mafije. Ili već tako nešto.

Ne mogu da tvrdim da je toliki procenat povezan s izborom Donalda Trampa za predsednika SAD godinu dana ranije, ali je porast pristalica jedne od čuvenijih teorija zavere fakat koincidirao s početkom mračnog doba bagatelisanja istine i činjenica, s čijim posledicama danas nikako ne umemo da se izborimo. Kao i početka legitimizacije tzv. teorija zavere u čemu, kao i u širenju lažnih vesti, Tramp ima prilično značajnu ulogu.

U prošli utorak (2. novembra) u centru Dalasa, u blizini mesta gde je 1963. ubijen predsednik Džon Kenedi okupilo se nekoliko stotina pristalica pokreta Kjuenon (Qanon), čija je „filozofija“ satkana od neizbrojivih teorija zavere. Zašto su se okupili? Pa, da dočekaju Kenedijevog sina, Džona mlađeg, koji je poginuo u avionskoj nesreći 1999. godine. Kako bi se onda – pred ponoć – uopšte mogao pojaviti, pitate se. Pa, tako što, u stvari, Džon-Džon i nije mrtav, nego se sve ovo vreme (i on) morao skrivati. Da li u nekom skrovištu koje je delio sa Elvisom ili negde drugde, nije saopšteno.

Zašto se uopšte „čekao“? Prema jednoj verziji koju su pristalice Kjuenona masovno širile, kada – uzmite sad vazduha! – Tramp bude vraćen na mesto predsednika SAD, ubrzo će odstupiti a Džon mlađi će postati predsednik. Potom će bivši Trampov osramoćeni savetnik za nacionalnu bezbednost Majkl Flin biti postavljen za potpredsednika SAD i tako će Tramp postati „kralj nad kraljevima“. Ili već tako nešto.

Verovatno će šokantno zvučati, ali – Džon Kenedi mlađi se taj dan nije pojavio u Dalasu. Niti će to učiniti neki drugi dan, u nekom drugom gradu. Nemoguće je jer je čovek prosto već 22 godine mrtav.

Na ovom mestu nemam nameru da seciram gorenavedeno predviđanje, pošto obiluje teškokilaškim nonsensima. I verovatno se niko, pa ni ja, ne bi ni bavio skupom u Dalasu, koji je, je li, protekao mirno i u nekom…iščekivanju, da se već dugo ne suočavamo s ljudima čija  uverenja u raznorazne zavereničke teorije postaju opasna, pogotovo za druge.

Ne znam da li je među fanaticima koji su došli u Dalas bilo onih koji podržavaju „teoriju“ da je Elvis i dalje živ (danas bi, uzgred, imao 86 godina); verovatno je bilo. No, ti bi se od onih koji su u to verovali u prve dve decenije nakon Elvisove smrti fundamentalno razlikovali: potonji su bili bezazleni, moglo bi se čak reći i simpatični; ovi prvi su sve samo ne to.

Zajedničko im je, u najboljem slučaju, tek odsustvo nepoverenja u, pre svega, federalne institucije, agencije, bezbednosne službe, a vremenom i u mejsnstrim medije (koji su s ovima, je li, bliski). Razlika je, i to ne mala, u tome što u ta prošla vremena verovatno niko ne bi potezao oružje u nastojanju da raskrinka zaveru iza navodne Kraljeve smrti. Današnje pristalice „teorija“ o koteriji političara i bogatuna koji trguju decom i jedu ih da bi ostali zauvek mladi, bogami su u stanju da stave pušku u automobil i da se odvezu nekoliko stotina kilometara, sve u misiji – spasavanja dece iz jedne „ozloglašene“ picerije! U kojoj nije bilo nikakve dece, treba li to uopšte i reći?

Ili da upadnu u američki Kongres i krenu da po njegovim holovima love zakonodavce, noseći, uz druge „rekvizite“, i vešala, za valjda ad hoc izvršenje „pravde“. Koji im je bio motiv da se upadnu u Kongres, što je slučaj bez presedana u američkoj istoriji? Verovanje rečima Donalda Trampa i njegovih trabanata da su prošlogodišnji predsednički izbori, na kojima je Tramp izgubio, pokradeni.

Naravno da je i ranije bilo toga da se ljudi ne mire s rezultatima izbora, ali su u takvim prilikama sve što su smatrali dozvoljenim i činili: podnošene su tužbe, organizovane su demonstracije, pričalo se, naravno, od otcepljenju pojedinih saveznih država i to bi bilo to. Sudske odluke su prihvaćane, istina, ne s oduševljenjem. Najdalje što se išlo u ličnom buntu je stav da taj i taj „nije moj predsednik“.

Ali, nastupilo je vreme kada ni sudske presude, ni veštačenja, ni prebrojavanja, ni svi bogovetni dokazi – rečju: ništa! – ne bivaju dovoljni; ni da ih je sto puta više. Ništa se ne prihvata, ništa ne postoji, ništa nije istina – do naše „istine“. Ona nije nešto što objektivno jeste, već ono u šta ja verujem da jeste, i to sam čak i oružjem spreman da branim. Jer, ono drugo, ona navodna istina koja se toliko dugo uporno nameće – kroz školovanje, medije, kroz politiku i na brojne druge načine, nju kroje moćni za svoje interese, a protiv običnog čoveka. Ili već tako nešto.

Problem s tom „istinom“ je što ona ne samo što mora da se brani, već je nužno nametati je s ciljem konačnog nadvladavanja istine-za-koju-su-nam-govorili-da-je-Jedina. Otuda ne biva da se poraz na izborima prihvata uz tek negodovanje, gunđanje, demonstracije i tone mržnje na Fejsbuku, jer ne radi se tu o izbornom porazu već o pobedi velike zavere protiv koje je nužno ustati i boriti se. Oružjem, silom, ako je potrebno. I time naposletku preokrenuti izborni rezultat.

Otuda, isto tako, ne biva da se, kao u neka stara vremena, oni koji se protive vakcinaciji i zaveri globalnih razmera farmako industrije e da bi ona a) dabome, enormno zaradila i b) da bi se smanjilo čovečanstvo, ili već tako nešto, zadovolje time što takve priče šire i izbegavaju vakcinu. Oni ne žele da dve istine paralelno egzistiraju, već je neophodno da se njihova „istina“ koju su spoznali o vakcinama, virusima i svemu ostalom što ih duboko užasava, šta god ko mislio  o utemeljenosti njihovih stavova i koliko god puta da su isti razobličeni, nameće drugima. Ako treba i agresivno. Ako treba i otvorenim pretnjama neistomišljenicima. Ako treba i dolaskom pred zgradu lekara koji ne zastupaju njihovu „istinu“ i crtanjem odurnih grafita.

Sasvim je moguće da je prvim generacijama verujućih u Elvisov prinudni odlazak u ilegalu, kontra zvaničnoj verziji, verovali i druge „teorije“, poput one da čovek nikada nije bio na Mesecu. Ili da Zemlja uopšte nije okrugla. Danas je pak postalo pravilom da se ne veruje ni u jednu zvaničnu verziju određenih događaja. U redu, ni ne treba a priori u sve poverovati, ali to oklevanje trebalo bi da konačno ustukne pred brdom dokaza i činjenica.

Bivalo nekad, koliko-toliko. Sada postoje dokazi i „dokazi“, činjenice i alternativne činjenice. Ono što je jednom iščilelo iz boce, ne da se u nju vratiti. Niko se iz ekipe koja je 2. novembra došla u Dalas nijednog trenutka nije pokolebao zbog dokaza i činjenica koji su fino ukazivali da se ono zbog čega su krenuli neće dogoditi, pa ni čitav zamišljeni scenario koji bi, navodno, trebalo da usledi. Na sve to, kao i uvek do sada, ponudili su svoju „istinu“: verovatno nije bilo bezbedno da Džon mlađi baš sada ukaže, prosto –  nije bio pravi trenutak.

Za razliku od elvisovaca kojima nije padalo na pamet da krenu u potragu za idolom, niti da zlostavljaju sve one koji tvrde da je umro 16. avgusta 1977, nego su sedeli i nadali se da će katkad prekinuti dobrovoljno izgnanstvo, s ovima danas čovek mora bit spreman na to da će im jednog dosaditi da ih Džon Kenedi mlađi redovno ispaljuje i time remeti plan o povratku Trampa na vlast, već će gledati kako da stvar ubrzaju. Jednom su već pokazali kako to izgleda.

Kod nas, pak, biće jako dobro ako se borci za svoju „istinu“ zaustave na verbalnim napadima,  noćnim posetama svojim protivnicima i crtanjem odvratnih grafita. Biće dobro, kako bi moglo da bude.

(E, da: Elvis je odavno napustio objekat. I ovaj svet.)

Denis Kolundžija, naslovna fotografija: privatna arhiva