Ko je imao tu sreću da se socijalizuje poslednjih trideset godina u Srbiji, posebno u većem gradu, sigurno je bio u situaciji da je morao da odluči: da li da učestvuje u baš aktuelnim protestima ili da se drži podalje od njih? Premda je u Srbiji ova odluka imala ozbiljne posledice u poslednjih trideset godina, gotovo bez izuzetka, jer su bez nje čoveka mogli da žigošu, otpuste, pretuku, uhapse i pucaju na njega… – najviše zbog učešća, ali u datoj situaciji čak i zbog odsustva sa pomenutih protesta.

Baš ovih dana je bila 25. godišnjica demonstracija na kojima sam i sam učestvovao kao student, a koje je Vesna Pešić, jedan od tadašnjih lidera koalicione opozicije, opisala pojmom „veličanstvene“, iz perspektive od četvrt veka. Ni sam ne bih našao bolju reč za to. Uzrok i cilj koji je trebalo postići su bili kristalno jasni: Miloševićev režim je falsifikovao rezultate lokalnih izbora u svim velikim gradovima i četrdesetak opština u kojima je pobedila opozicija, stoga je masa studenata izašla na ulice, a posebno građani predvođeni opozicijom, zahtevajući momentalno priznavanje stvarnih rezultata. Energija i entuzijazam su bili nesalomivi: više hiljada nas smo svaki dan šetali i istrajali i tri hladna meseca, sve dok nismo postigli cilj. Svakog dana je bilo kreativnih nastupa, dirljivih scena, uzbudljivih trenutaka. Tu sam prvi put doživeo katarzično iskustvo oličeno u zajedničkoj volji.

A odluka da se učestvuje u ovom protestu nije bila nimalo bezazlena, jer je policija više puta agresivno postupila prema demonstrantima, a onima koji su radili za firme blisko povezane sa sistemom, izričito je bilo zabranjeno da učestvuju. I nama studentima su pojedini čelnici univerziteta pretili da će „bežanje“ sa nastave imati posledice, ali mnogima od nas je bila važnija sama avantura, doživljaj iskustva i naravno borba protiv nepravde, pa tada nismo mnogo marili za negodovanje nekih naših profesora.

(Barem u zagradi, smatram da je važno napomenuti da mi je kao studentu Univerziteta u Novom Sadu, odseka za mađarski jezik bilo tužno videti, koliko se malo njih sa ovog odseka pridružilo protestu, što studenata, što profesora. Samo dva naša profesora smo videli da su manje – više redovno sa nama šetali: jedan je bio Ištvan Bošnjak, a drugi Alpar Lošonc.)

Zatim je došla 1999. godina, vreme NATO bombardovanja, kada je bilo opasnije ne učestvovati u režimskim uličnim protestima, „odbrani mostova i fabrika“, jer su čoveka eventualno mogli odvesti kao vojnika „dobrovoljca“, kao i početkom devedesetih, a nije se imalo ni gde pobeći, pošto su granice bile zatvorene za muškarce. Ovako kada sad razmišljam o tome posle toliko godina, mislim da nismo bili normalni kada smo – nedugo posle smaknuća Slavka Ćuruvije – pokrenuli onlajn časopis sa nekoliko mojih neustrašivih drugova, koji ni pišljivog boba nisu davali na centralno uvedenu cenzuru (od strane Aleksandra Vučića, ministra informisanja), koja se odnosila na sve srpske medije. Premda je samo dovoljno bilo toliko opasnosti na sebe preuzeti, da ne odem (sa znakom „meta“ na čelu), na demonstracije.

Međutim, to se i desilo 2000. godine: nisam otišao u akciju sa Otporom i nisam bio u Beogradu 5. oktobra kada su upali u Parlament, zbog čega se i dan danas kajem. Lagao bih samog sebe kada bih rekao da je to bilo iz objektivnih razloga, pošto sam živeo u inostranstvu, u „dalekom“ Segedinu, gde sam (opet) bio student. Istina je da nisam otišao zarad svog komfora, pa sam time smirivao svoju savest da sam pre toga, 24 septembra ipak došao kući da glasam, to jest, aktivno sam doprineo promeni. Samo, pravi rezultat izbora jeste bio osnov za smenu MIloševića, ali nikako nije bio dovoljan.

Prva decenija 2000-ih i period do dolaska na vlast naprednjaka, bili su relativno mirni u pogledu demonstracija. Iako su razne stranke pokušavale da ih iskoriste kao političko oružje, čak je održan i miting širom zemlje nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, ali su se uglavnom pretvorili u tragikomediju, kao i pomenuti protesti 2008. godine, kada su događaji u Beogradu eskalirali u paljevine i pljačku, uz asistenciju policije.

Najveće principijelne probleme sam imao sa tzv. antidiktatorskim demonstracijama 2017. godine. Iako sam sa emotivne tačke gledišta razumeo, da je rezultat izbora šefa države (Vučićeva ubedljiva pobeda) izveo očajne ljude na ulice, koji su tada postali svesni gde žive i gde će živeti narednih najmanje pet godina (osim ako ne emigriraju), ali je protestima masa ipak dovela u pitanje veoma jednoznačan rezultat posle jednih takvih izbora, koje nije bojkotovala niti jedna relevantna politička snaga.

I mada je ova serija demonstracija posle izvesnog vremena zamrla, u ljudima se nagomilalo obilje gorčine koja je samo čekala i tražila priliku da s vremena na vreme izbije na površinu u nekom obliku, bez posebno upadljivih obrisa, jednoobraznih ciljeva i organizacije. Tako je bilo i 2018. godine, kada je počela serija demonstracije 1 od 5 miliona nakon prebijanja Borka Stefanovića ili najave novog policijskog časa 2020. godine, zatim je nakon brzog povlačenja istog, a tako je i ovih dana, kada se mnogo hiljada njih odlučuje za ulični oblik protesta, pre svega iz ekoloških razloga.

Mislim da ima dosta njih poput mene koji se još nisu priključili najnovijim pokretima, iako saosećaju sa nekim ciljevima, ali ne vide sve jasno, mnogo je u njima toga za i protiv, nisu sigurni da bi dospeli u dobro društvo, ako bi stali među ekstremno desničarske ili antivakserske demonstrante, kojih takođe ima u toj masi, te bi svojim prisustvom legitimisali ili relativizovali određene ideologije ili pozicije. Pobuna je naravno, važan čin sam po sebi, čak i ako se njegove konture zamagle, ako i samo toliko kaže „dosta je ovoga!“, ali u isto vreme ne nudi konkretnu perspektivu, to jest ne daje odgovor na pitanje „kako dalje?“. Međutim, iako je pobuna važna – ona nije dovoljna. Ulog mora biti barem kristalno jasan, ne toliko u pogledu pojedinca koji je uključen, koliko u smislu društvenih posledica.

Novi Sad poručuje – Srbija nije na prodaju – protesti 27. novembra 2021. godine (Foto: beta.rs)