Šta svetu može da ponudi jedna etnička grupa u nestajanju? Naročito ako je muče nejednaki odnosi moći i iznutra i spolja. Pokušaj dijagnoze iz ptičje perspektive.

Prošle nedelje, u Komaromu, povodom 230 godina od osnivanja lokalne jevrejske zajednice, učestvovao sam na otvaranju izložbe na otvorenom, koja se sastojala od nekoliko panoa. Tamaš Novak je u ime verske zajednice oprezno govorio o tome da je budućnost zajednice upitna, jer ih je ostala samo šačica, a dece se malo rađa. „Međutim, u jedno sam siguran: da će verska zajednica svojim uređenim grobljem, renoviranom zgradom zajednice, Armin Schitzer Mikromuzejom i tablama koje obogaćuju grad, ostaviti neku poruku potomcima“ – dodao je Novak. Jednostavna formulacija, mogli bismo reći, ali pored suočavanja sa stvarnošću, postoji i neka mudrost u ovakvom načinu razmišljanja. I zaista, istorijsko pamćenje je danas toliko važno, da na duže staze zaista nije svejedno ko i uz pomoć čega će nas pamtiti. Ako je taj istorijski trenutak dobar za zajednicu, može se tiho, mirno i sa dobrim ukusom obaviti posao, po kom će moći da ga pamti potomstvo i povremeno izvuče poruku u boci koja mu je poslata.

Ne moramo ni da idemo dalje od Centralne i Jugoistočne Evrope, gde nema ni broja nestalih naroda i etničkih grupa. Mnogi sada, pred našim očima nestaju, bilo da posmatramo celu zajednicu ili samo lokalnu grupu. Nekada je u Komaromu bilo više od 2000 Jevreja, a danas u ovom gradu pored Dunava živi svega nekoliko desetina njih. Ranije, do početka 19. veka, ovde je živela veoma brojna srpska zajednica – kratko vreme je čak i sam Arsenije Čarnojević živeo ovde – danas međutim postoje tragovi najviše ponekog porodičnog stabla, na groblju ima nekoliko desetina krstova, kapela i crkva čuvaju uspomenu na njih u ovom gradu pored Dunava. A njih više nisu uredili Srbi, već svesno vredni Komaromljani s jedne strane, i pravoslavna crkva sa druge, lepo, u tišini.

Pre pet godina sam imao sreće da odem u Vršac, gde se u okviru Kulturnog društva „Šandor Petefi“ sastaje šačica Mađara. Tamo sam, možda po prvi put, osetio kako gorčina laganog nestajanja ide sa pristupom bez grčeva i iluzija – ako se čovek prema tome pravilno odnosi – a može i da rezultira mudrošću. Da, govorimo o gorkoj mudrosti. Ne zvuči dobro, ali s obzirom da je itekako ljudski, može postati i dopadljivo. Sa ove tačke gledišta, suočavamo se sa granicama života i ljudskih mogućnosti, i odjednom se težina svih nategnutih poduhvata izgubi u šerpi u kojoj je sve i svako. Bilo je i šokantno i potresno ovo iznova i iznova doživljavati, bilo da sam bio među zoboraljskim Mađarima, Slovacima u Vojvodini, Srbima na Metohiji ili u Krajini, gornjozemplenskim Rusinima ili Mantama u dolini Bodve (nemačka etnička grupa) – a nabrajanje bih mogao još dugo da nastavim galicijskim Rusinima, Jevrejima iz Maramureša, i tako dalje… Ako je čovek pri zdravoj pameti, u ovakvoj situaciji više ne želi da se nateže, pokazuje, da se upušta u beskrajne i beskonačne etničke rasprave. Tačnije, ovo stanje nam najpre ukazuje na to da je vreme za samopreispitivanje, kontemplaciju i ispostavljanje računa i to baš sada!

Sve u svemu, situacija mađarskih manjina u Karpatskom basenu nije dobra. Pored manjih zajednica – burgenlandske, ledvanskog kraja, pored Drave, moldavske – demografski pad se može videti i u južnoj Slovačkoj, Zakarpatju, Transilvaniji i Vojvodini. Teško da u vezi toga postoji nešto iznenađujuće, jer po dugogodišnjem iskustvu koje važi u ovoj oblasti, vidi se da je veća verovatnoća da će „manjine“ nestati u zagrljaju „većine“, nego da, uprkos okolnostima, dugo traju. Nestajanje je prirodno, razumljivo – i teško da je to sramota samo po sebi, osim ako na pola sekunde ne uzmemo u obzir nezanimljiva, usredsređena na moć i/ili ideološki opterećena objašnjenja. Kod reči – sramota – moramo zastati i razmisliti na trenutak. Odakle god da gledam, uzrok sramote je uglavnom politika. Ljuljajući se između apatije i besa u Starom Gacku i Orahovcu na Kosovu, meštani su nam pričali o igri moći aktuelne vlasti u Beogradu, od koje ne vide veliku korist, već štetu. Ne treba tu previše objašnjavati: u opštoj konfuziji, novac „namenjen“ kosovskim Srbima zaglavi u klijentelističkim mrežama, ako pak  ne dospe u albansku zajednicu sumnjivog porekla. Lokalnu zajednicu vlast skoro potpuno zaboravlja – pogledajte severnozemplenjske Rusine –, a ako i ne, u našoj kultivisanoj političkoj kulturi postaju adut za pregovaračkim stolom, ili se od njih pravi zajednica kojom se može manipulisati, a gde se može steći svakojaka vlastovna i materijalna korist. Ukoliko naravno, inhibicije nečega ne opterećuju duše „vođa zajednice“. Druga podela karata, ali sa veoma sličnim uslovima, može se naći u mađarskom manjinskom okruženju, gde (i pogledajmo samo proteklih 30 godina) umesto principa „nemamo šta da izgubimo“ (pogotovo u poslednjoj deceniji), izgleda kao da i nije bilo šanse ni za šta drugo, nego da politika tiho ispija svoje blagodeti iz naroda. Umesto da oslobađamo uspavane kreativne energije u našim zajednicama, svedoci smo takvih uzastopnih borbi za moć, koje ako je moguće, još više ubrzavaju pad, pa neka milijarde forinti lete iznad naših glava koliko god hoće. A na „većinsku“ vlast je šteta i jednu reč protraćiti, to jest – nažalost – najviše će u izuzetnim prilikama pohvatati dimenzije „manjinskog“ sveta finog tkanja.

Jedna reč, kao sto: „dobro“ se od manjinske i etničke politike može očekivati samo sa krajnjim oprezom, a „loše“ sa potpunom sumnjom. Šteta je juriti za mesijanskim snovima. Preovlađujući politički kurs će verovatno samo poremetiti – ako ne i potpuno omesti – mirno ispostavljanje računa, koje vodi ka pomenutoj gorkoj mudrosti i smirenju. Nemamo šta da izgubimo, moramo da radimo ono što nam srce nalaže u tim trenucima. Nemamo čega da se plašimo.

Poruka u boci (Foto: theguardian.com)