Dokumentarac 42/44 u Vojvodini nastoji da što temeljnije obuhvati hladne dane 1942. i partizanski teror 1944. godine. To nije lak zadatak, tim pre što dela koje obrađuje dva tragična dela u isto vreme još nije bilo, ovo je prvo te vrste. Verovatno nema nijedne vojvođanske porodice koja nije tangirana ovim događajima, pa možemo slobodno reći da su i tema i film izuzetno važni, rad na popunjavanju praznina, jer samo zajedničko prepoznavanje, priznavanje i obrada zajedničke prošlosti, može dovesti do potpunog pomirenja.
Iako su značajne akcije Drugog svetskog rata zaobišle Vojvodinu, hiljade porodica koje su ovde živele opekla je njegova vatra. U januaru 1942. godine mađarski honvedi su ubijali Srbe i Jevreje u Novom Sadu i regionu Šajkaša, a ovaj horor je sada već poznat kao Hladni dani po istoimenom romanu Tibora Čereša. U zimu 1944-45. godine, u akcijama koje je organizovala jugoslovenska tajna služba, partizani su ubijali u selima koja su bila naseljena Mađarima širom Vojvodine. Vojskovođe odgovorne za hladne dane osudili su i pogubili. Mađarska država je isplatila štetu bližnjima ubijenih, napisani su novinski članci, knjige i snimani su filmovi na tu temu. S druge strane, žrtve partizanskog terora našle su večni mir u neobeleženim masovnim grobnicama (nad grobovima je izgrađena deponija smeća, parking, pa čak i pogrebna kuća), a skoro pola veka, do 1990-ih, bilo je zabranjeno govoriti o svemu tome. Nekoliko generacija je odraslo ne znajući šta se dogodilo njihovim babama i dedama.
Foto: privatna arhiva
„Događaji iz 1942. i 1944. godine utkani su u istorijsko sećanje vojvođanskih Mađara i Srba na sasvim drugačiji način. Cilj našeg dokumentarca je da otpočne društveni dijalog, sa tačnom, uzastopnom obradom hladnih dana i partizanskog terora. Naš cilj je da ukažemo na transgeneracijsku traumu koja se razvila možda kao rezultat događaja. Šokantna svedočenja preživelih i intervjui sa mađarskim i srpskim istoričarima obezbeđuju autentičnost filma“ – napisao je Ferenc Lavro, reditelj filma u svom postu na Fejsbuku. Novosadskog stvaraoca kontaktirali smo nakon što se ispostavilo da će film 42/44 u Vojvodini, biti prikazan na televizijskom kanalu Duna World 29. januara.
Prvo smo ga upitali zašto je osetio potrebu da 2022. godine snimi film o onome što se dogodilo 1942. i 1944. godine.
-Osećam da su osamdeset godina nakon onoga što se dogodilo, strateški odnosi dve zemlje, Srbije i Mađarske, podignuti na nivo koji nam omogućava da o tim stvarima govorimo, ma koliko one bolne bile. Ništa ne pomaže kada se ćuti o zverstvima štaviše, osećam da ćutanje može biti opasno. Mora se otkriti šta se dogodilo. U svom filmu se paralelno bavim događajima iz 1942. i 1944. godine: zločini su se desili i jedne i druge godine. To treba izgovoriti. I ubeđen sam da treba tačno o tim stvarima razgovarati, a ne pristrasno. Jer se samo tako može sprečiti zloupotreba tragedija. Znamo da su se u poslednjih sto godina srpski i mađarski narod nekoliko puta sukobljavali. Da to niko ubuduće ne može da uradi, potrebna su pojašnjenja, informacije i edukacija. Svojim filmom sam pokušao da doprinesem tome.
Foto: privatna arhiva
Film je nastao osamdeset godina nakon događaja i trideset godina nakon što su počele stvari da se otkrivaju. Zar nije kasno za to?
-Ja ne mislim tako. Ne sme se zaboraviti da se šezdeset godina nije smelo govoriti o zverstvima protiv Mađara 1944. godine. A pošto se o tome nije dugo moglo pričati, misli i emocije u vezi sa onim što se dogodilo nisu mogle dovoljno da se slegnu, ali nije samo to razlog zašto je ovaj film sada snimljen, već i zato što sam ja lično došao do tačke da sam to mogao da uradim. Mnogi filmovi se ne rađaju kada se hoće, već kada se stvore uslovi.
Da li ste imali ličnu motivaciju da procesuirate hladne dane i zlodela protiv Mađara?
-Moj deda po majci je bio honved i zbog toga je sedam godina patio u sibirskim logorima. Moj deda po ocu je bio borac Petefi brigade i ranjen je u borbama. Ali verujem da nisam jedini koji sam lično tangiran, praktično svaka mađarska porodica u Vojvodini ima rođaka koji je na ovaj ili na onaj način patio tokom Drugog svetskog rata.
Da li ste imali poteškoća tokom prikupljanja materijala?
-Ima raznih ljudi. Ima onih koji su posvetili svoje živote da bi saznali što više i da bi drugi saznali o tome šta se dogodilo, ali sam takođe iskusio i to da je istraživanje arhivske građe prilično teško. Mnogi ljudi i dalje tretiraju kao tabu sve što se dogodilo 1944. godine. Naravno, posao nije olakšala ni činjenica da je od istraživanih događaja prošlo dosta vremena, informatori su ili veoma stari – što znači da su bili veoma mladi u periodu o kome govorimo – ili nisu svedoci, već pre istraživači teme. Mislim da je važno istaći da je 1944. godine bilo pokolja po celoj Srbiji, pa i po celoj Jugoslaviji, i to pokušavamo da prikažemo u filmu. Javljaju se i srpski stručnjaci, štaviše, kontaktirali smo osoblje USC Shoah fondacije, i oni su nam slali intervjue u kojima progonjeni Jevreji pričaju svoje šokantne priče. Trudili smo se da damo potpunu, sveobuhvatnu sliku tog perioda, jer smatram da je veoma opasno ako pokušavamo da proučavamo ove tragedije iz pristrasne perspektive. Istovremeno, tokom istraživanja smo se susretali i sa predivnim ljudskim pričama, koje takođe ne smeju da se prećute. Takva je na primer priča o mađarskom žandarmu Lajošu Dunafalviju iz Kovina, kojeg tamošnji Srbi i dan danas poštuju kao svog spasioca, jer je sprečio istrebljenje više od dve stotine ljudi. Na obe strane ima pojedinačnih heroja, koji su se suprotstavljali bezumlju u ključnom trenutku, koji su umeli uvek da stanu na ispravnu stranu, uprkos okolnostima. Bilo je pojedinaca, ljudi, i 1942. i 1944. godine, koji su sprečili zla. A i danas ima onih koji su odlučni i žele da pričaju o tim stvarima.
Ferenc Lavro (Foto: privatna arhiva)
Racija iz 1942. godine i danas je živa u javnoj svesti, na njenu godišnjicu se organizuju zvanične komemoracije, oplakuju se njene žrtve, a odgovorne je mađarska država još tokom rata kaznila. Istovremeno, zločini protiv Mađara iz 1944. godine mnogo su manje prisutni u kolektivnom sećanju, mnogi pripadnici većinskog naroda i ne priznaju da su se dogodili. Mnogo puta smo bili svedoci toga da su spomenici mađarskim žrtvama vandalizovani… Ne možemo reći da su žrtve bile jednake u svojoj smrti – barem u javnom mnjenju. Zar ovo nije uticalo na prikupljanje podataka?
-Sve u svemu, bio je ovo težak posao. Ometali su i objektivni faktori: snimanje filma palo je na period zatvaranja zbog epidemije korona virusa, što je skoro onemogućilo prelaz granice i sastanke. Ali je danas sve ovo manje važno. Naravno, bilo bi lepo da se na mestu svakog masovnog ubistva podigne spomenik ili krst. Ali bi bilo još lepše da sutradan ne ode tamo troje glupe dece i razbije ih. A to se može postići samo vaspitanjem. Ovaj film je nastao zbog toga da oni koji žele da vide, vide, oni koji se ne plaše da znaju, da steknu znanje, ali smo se u isto vreme pobrinuli da nikoga ne povredimo. Ako na mestu pogubljenja ni nema spomenika, barem prolaznici neka odnesu po jedan cvet i da se pomole za one kojih više nema. To bi mnogo više značilo. Zato što bi vodilo u pravcu toga da smo u stanju da okončamo tragedije od pre osamdeset godina. I da krenemo dalje. Ali je okončanje i kretanje dalje moguće samo onda ako znamo šta se dogodilo. Ako se budemo rukovodili svojim ličnim nesrećama, ako ne sagledamo celu sliku u celini, onda nikada neće doći do pravog, poštenog pomirenja srpskog i mađarskog naroda.
Sa kolikom efikasnošću ste istraživali u arhivama?
-Dokumenti o oba perioda postoje. Mađarske vlasti su one koji su bili odgovorni za hladne dane izvele na sud i osudile. Naravno, zvanični dokumenti o tome su sačuvani i može im se pristupiti. Ali postoje dokumenti i o masakrima koje su počinili partizani. To su zvanični dokumenti pisani pisaćom mašinom, čak i ako ne beleže tačno šta se dogodilo, ali se iz njih može zaključiti realnost.
Oba naroda imaju svoje sopstvene gubitke, njihov sopstveni bol je najveći, to je prirodno. Šta ste iskusili tokom istraživanja, koliko je taj bol bio potisnut ili uvećan?
-U jednom delu filma sam se posebno bavio takozvanom transgeneracijskom traumom. Ona postoji. Naučnici je proučavaju. Otišli smo u Pečuj, gde teku istraživanja koja se odnose na ovu temu. Transgeneracijska trauma je prisutna u našem genetskom kodu, a generacijama kasnije se može manifestovati u vidu posttraumatskog stresa, u vidu fizičkih i psihičkih simptoma. Naredne generacije pokazuju simptome traume uprkos činjenici da same nisu bile direktne žrtve. Depresija, anksioznost, nisko samopoštovanje, oštećenje kulturnog identiteta i psihosomatski simptomi mogu se javiti kod dece i unuka onih koji su doživeli traumu. Ovaj skup simptoma primećen je i kod potomaka onih koji su preživeli masovna ubistva, kao i kod potomaka ratnih veterana. Transgeneracijska trauma je razlog što neki vojvođanski Mađari na ulici tiše govore svoj maternji jezik, ako naiđu malo glasniji momci, radije pređu na drugu stranu ulice… I to su manifestacije ove traume. U savršenom društvu savršenog sveta, ovim bi se trebalo baviti, tretirati ga. Mi smo otvorili i ovu temu. Bilo bi važno da ovo osvestimo u društvu.
Možda se kao posledica ove transgeneracijske traume često čuje mišljenje da mrtve treba ostaviti na miru, da se ne treba baviti masovnim pokoljima…
-Zvučaće apsurdno, s obzirom da sam upravo snimio film o tome, ali ja se u potpunosti slažem sa ovim mišljenjem. Događaje treba prepoznati, treba izgovoriti – i treba krenuti dalje, a mrtve ostaviti na miru. Ali da se nikada više ne bi dogodilo tako nešto, prvo se mora razgovarati o tragedijama objektivno, bez pristrasnosti.
Već mesecima je spomenik koji treba da se podigne nevinim žrtvama u Novom Sadu predmet rasprave. Jedna strana se protivi tome da se i oni koji su bili osuđeni za zločine tretiraju kao „nevine žrtve“, a druga strana pak kaže da protestanti pokušavaju da poreknu zločine protiv Mađara…
-Pre nekoliko godina se dogodilo u Budimpešti, da se stvorila rasprava u vezi Turul – spomenika u XII kvartu, a na kom su ispisana i imena žrtava iz Drugog svetskog rata – i kako se posle ispostavilo, i nekoliko ubica. Jedno ime, za koje se ispostavilo da je bio jedan od njilaša koji su počinili pokolj nad Jevrejima, bio je deda Zoltana Pokornog, gradonačelnika. Posle toga je Pokorni naložio da se ime njegovog dede ukloni sa spomenika, i javno izjavio da oseća „gorući stid“ kada misli na svog pretka koji je bio njilaš. Moje je uverenje da treba podići spomenike obema stranama. Da li u Novom Sadu ili negde drugde, manje je bitno. Ako su se potkrale greške, to naučno treba pokazati, očigledno da ime osuđenog treba skinuti sa lista žrtava. Ali to ne znači da treba odustati od celokupnog podizanja spomenika. Sastavljanje spiska žrtava je naučni zadatak, a ne učesnika svakodnevnih političkih borbi. Postoje stručnjaci, kojima se ovaj posao može poveriti, i na srpskoj i na mađarskoj strani. Ovaj posao treba i obaviti. Istovremeno je jako važno da ovaj slučaj ne izaziva nove konflikte. Treba reći šta se dogodilo 1942. godine, i treba reći šta se dogodilo 1944. godine. Početna tačka podizanja jednog spomenika bi trebalo isto to da bude. Nikakvog smisla nema podizanje nekog spomenika na silu tamo negde, a onda sledeći dan dođe neko i polije ga crvenom ili crnom farbom. Izazivanje mržnje osamdeset godina kasnije nema nikakvog smisla. Ako ni zbog čega drugog, onda sam baš zbog toga napravio ovaj moj film. Vidim da su događanja već opravdala njegovo postojanje. Da su ga oni koji donose odluke videli, možda ni taj problem danas ne bi postojao. Da bi se dve nacije zaista pomirile, potrebno je da i njihove vođe neguju prijateljske odnose, kao što se to danas dešava. Razlika među nama je mnogo manja, nego što je sličnosti.
Kome preporučujete film?
-Svakom, bez izuzetka. Zaista bih se radovao da ga vidi što više ljudi, iz što više generacija. Film od devedeset minuta se može prikazati u tri dela na tri časa istorije, može se titlovati, ako je to potrebno. Besplatno bih dao svoj film u ovu svrhu bilo kome, neka bude školsko gradivo…
Želeo bih da on bude javno blago, jer izuzetno važnim smatram to o čemu je.
Arnold Tandori
Film Ferenca Lavroa, 42/44 u Vojvodini, prikazivao se 29. januara u 23.05 h na Duna World Kanalu. Duna World se može pogledati i onlajn, a film će moći da se pogleda nedelju dana na Mediaklikk.hu.
Stara fotografija iz pomenutog perioda (Foto: privatna arhiva)
