„Ako vam je vruće, skinite se u gaćice“ Ples na ivici oštrice, borba protiv masovne proizvodnje – Tekstilni radnici se zadovoljavaju i time da im minimalac stigne na vreme

Osamdesetih godina prošlog veka na televiziji u zemlji koja se tada još zvala Jugoslavija, emitovana je serija o radnicima tekstilne fabrike pod nazivom Priče iz fabrike – toliko je ova industrija bila važna, tačnije bila je drugi najvažniji industrijski sektor u to vreme. Najviše tekstilnih fabrika je radilo u Srbiji, a bilo je i perioda kada je u ovoj industriji radilo 250 hiljada zaposlenih. Uz podršku fonda Istraživačko novinarstvo za Evropu (IJ4EU) istražili smo trenutne uslove u tekstilnoj industriji, a rezultate tog istraživanja ćemo objaviti u seriji članaka iz četiri dela.

U drugom delu naše serije članaka obilazimo porodična preduzeća u Subotici i Adi, razgovaramo sa zaposlenima u stranim kompanijama sa hiljadama radnika, koje zapošljavaju krojačice i pratimo kakvi su uslovi rada  i u južnom delu zemlje, u Vranju, u državnom, nekada čuvenom preduzeću Yumco.

LEGEND – World Wide – izgradnja jednog brenda

U vezi brenda Legend, mogli bismo čak misliti da iza ovog imena stoji neka velika zapadna kompanija. Mnogi možda i ne znaju da je ista osnovana kao porodična firma u Subotici, u vreme kada bi se malo ko usudio da započne novi posao, devedesetih godina. Od tada su izrasli u veliku kompaniju sa više od 300 zaposlenih i 40 maloprodajnih objekata širom zemlje.

Kompjuterski kontrolisano krojenje, pored savremenih mašina, „samo“ pomaže radnoj snazi. Zaposleni sa iskustvom kažu da je posao danas umnogome olakšan savremenom tehnologijom, ali mašine ne mogu sve same. A šivački posao polako neće imati ko da radi.

Direktor Adrian Macko kaže da situacija u ovoj industriji nije nimalo laka. Moramo da idemo u korak sa masovnom proizvodnjom, ali je pronalaženje radne snage sve veći izazov.

-Pre 13,14 godina, svi su tražili posao, bilo kakav posao je bio ljudima dobar. Danas to više nije slučaj. Mladi ljudi ne žele da rade – kaže Macko.

Dolaskom Calzedone našli su se u teškoj situaciji, jer su žene otišle da rade tamo za veću platu. Bili su spremni i da podignu plate, ali je konkurencija u inostranstvu tolika, a radna snaga je toliko jeftina, da je teško ovako održati tržište.

-Bilo bi jeftinije uvoziti gotov proizvod nego ga ovde proizvoditi. Veća preduzeća koja su dobila podršku od države mogla su da isplaćuju bolje plate i grade bolju proizvodnju. Pokušali smo podizanjem plata i privlačenjem švalja iz Calzedonije. Ali ne može svako ni da radi za nas, jer imamo velika očekivanja kada je u pitanju kvalitet – napominje Macko.

U preduzeću Legend, kao i u većini mesta u Vojvodini, osnovna plata šivača je oko 55 000 dinara. Na to dolazi prekovremeni rad, radna subota.

-To nije mnogo, ali bilo kada može da se radi prekovremeno. Šivačima/cama dajemo mogućnost da popodne ne idu negde drugde da šiju, jer su mnogi prinuđeni na to. Možemo da obezbedimo posao i van radnog vremena, pa ima ljudi koji zarađuju i preko 80 000 dinara – kaže Macko.

U šivaoni trenutno radi 50 šivača, od kojih je 90 posto tu duže od 15 godina. Prema Mackovom mišljenju, navikli su na to da nisu samo broj na listi. Ovde rukovodioci rada poznaju svakoga lično. Radnici osećaju da se njima bave, može se dogovoriti o stvarima. Trenutno imaju ukupno 300 zaposlenih, 125 njih je u Subotici u proizvodnji, 45 radi u odeljenju projektovanja, računovodstva i distribucije. Imaju 40 maloprodajnih objekata širom Srbije, ali su prisutni i u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori.

Jedva nalaze nove ljude

Svuda su potrebni dobri šivači, kako kaže direktor. Međutim, pronalaženje novih zaposlenih je gotovo nemoguć zadatak.

-Uzimaju bolovanje sa ili bez razloga, nemaju radne navike, samo šetaju i pričaju. Kod nas međutim, da bi se uklopili u cenu, veoma je važno da rade sve vreme koliko su tu. Onima koji su na to navikli, nije teško. Mladi ne žele da rade, posao ih ne zanima. Svaki dvadeseti novi radnik ako ostane ovde. Dođe na posao, ali se posle dva, tri dana više ne pojavi. Četrdeset šivača nam i dalje stalno šije, kao spoljni radnici. Drugim rečima, još uvek bi mogli da zaposlimo toliko njih, da imamo koga – kaže direktor Macko.

Dodaje da je bilo i takvih perioda kada su mogućnost za preživljavanje videli u uvozu gotove robe iz inostranstva. Međutim, na tome su morali da rade više da bi poboljšali kvalitet, toliko je bio loš. Na kraju su se odlučili da se drže sopstvenog brenda i kvaliteta.

-Ljudi shvate da jeftina odeća brzo propada, pa radije plaćaju malo više, ali kupuju kvalitet. To je možda i tajna našeg opstanka – dodaje direktor.

„Radimo na sekunde“

Erika Pap je trenutno rukovodilac rada u Legendu. Kaže da se u to vreme jako plašila da iz državne firme pređe kod privatnika, jer privatni preduzimači tada nisu bili toliko pouzdani. Ali nije požalila, a tome ima već 23 godine.

-Tada je ovde bila duplo veća plata i nikada nije kasnila. Nijedan jedini put za ove 23 godine. Svaki posao ima svoje poteškoće, ovde je to sedenje. Svaki minut se mora iskoristiti, jer ljudi rade na vreme, da tako kažem, na sekunde. Treba to voleti, onda nije teško – kaže Erika.

U šivaoni uglavnom rade stariji, izuzev Valentine Mihailović, koja je nedavno završila srednju školu i za razliku od ostalih mladih, rado počela da radi ovde.

-Oduvek sa zaista želela da se bavim šivenjem, imam i mašinu za šivenje kod kuće. Počela sam u ovoj firmi da radim u februaru, prvo sam samo gledala kako se radi, polako učila i pomagala, a sada radim samostalno.

I majka Marte Kozme je bila šivačica, pa iako njen san nije bio da sa tog posla ide u penziju, sudbina je ipak tako udesila.

-Kada sam završila srednju školu, nisam našla posao u struci. Upisala sam se na jedan šivački kurs, jer sam želela da naučim da krojim. Konkurisala sam na više mesta, tada sam imala 19 godina, te sam dobila radno mesto u Željezničaru. Šila sam pantalone, kapute. Tamo je bila jako dobra atmosfera, bili smo mladi. Bilo je i poteškoća, ali smo ih rešavali uz šalu. Sada, kada je čovek več stariji, koncentriše se na to da  uspe da uradi normu. Nama je bilo važno da atmosfera bude odgovarajuća, nije novac bio na prvom mestu. Ni ovde nema problema sa zajednicom, raspoloženjem. Sada već počinjem da se umaram, ali zakon je takav da ne mogu u penziju, moram još da radim. Možemo reći da sad već mašina radi sama od sebe, ali od jako puno sedenja otiču noge, pojavljuju se problemi sa zglobovima i kičmom. Ali svaki posao ima svoje teškoće.

Ada – centar pletionica

Vojvođanska Ada je već devedesetih bila jedan od centara pletačkih i šivačkih radnji. Ovde su uglavnom funkcionisali porodični biznisi, što je slučaj i danas. Ima onih koji proizvode za domaće tržište, ali ih je malo, pre rade po ugovoru, uglavnom za Nemačku. Tako se može desiti da se zimski džemperi nemačke policije šiju u jednoj ili drugoj firmi u Adi, ili su dukserice koje kasnije vidimo na policama C&A napravljene ovde.

Međutim, stručnog usavršavanja nema. U Adi, gde ima mnogo pletačkih radnji, godinama nema stručne nastave u srednjoj školi, potisnuli su ih metalska industrija i inženjerske firme, tamo su plate veće, mladi radije to uče.

U Srednjoj hemijsko-tehnološkoj školi u Subotici, oko 15 učenika se prijavi za modelare, šivače na mađarskom jeziku i isto toliko na srpskom, godišnje. Nastavnici kažu da samo nekoliko završenih učenika nađu posao u struci.

„Moj veliki strah je da će se ova grana industrije potpuno povući iz Evrope“

„Upravo je otkazana velika porudžbina iz Nemačke. To je bilo pola našeg posla i sada ga više nema. To znači da moram da otpustim petnaestak zaposlenih, jer oni ne znaju ništa drugo da rade, za to su obučeni. Konkurecnija je ogromna, ali jeftinije od ovoga više ne možemo da radimo. Iskreno, nemam pojma šta ću ostaviti sledećoj generaciji, šta će moj sin raditi u ovoj industriji. Kinesko i tursko tržište, kao i jeftinija radna snaga od naše, polako nas uništavaju“.

Vlasnik jedne od pletionica u Adi kaže da je najveći izazov pronaći tržište, jer Zapad radije ide u Aziju i Afriku da obavi posao. Veoma je teško raditi po pravoj ceni i održati kvalitet.

-U Evropi više ne bi mogli da radimo, sa rastućim prosečnim platama. Moj veliki strah je da će se vremenom ova grana industrije potpuno povući iz Evrope – kaže vlasnik, čiji su roditelji osamdesetih godina doživeli procvat tekstilne industrije u bivšoj Jugoslaviji.

-Moja mama je gledala kataloge, sašili su kostime i kapute i na kamare ih nosili u Hrvatsku i Bosnu. Mi se samo borimo – dodaje.

Maruf je našao svoj novi dom u Srbiji

Maruf, poreklom iz Bangladeša, od maja radi u jednoj od ađanskih pletionica. Ne na razbojima, barem ne direktno. Maruf je završio fakultet, programer je. On priprema potrebne programe, kako bi baš taj pulover izašao iz automatizovanog sistema koji treba da izađe. Istina, zato ga lepo i plate, jer je plata u IT sektoru drugačija.

-Ja sam jako zadovoljan. I šefica i gospodin su veoma prijatni, pomažu mi u svemu. Dobio sam i stan, te mi je cilj da dovedem ovde i svoju porodicu. Imam suprugu i dvogodišnje dete – kaže Maruf, koji uglavnom sedi ispred kompjutera, pa kontroliše i mašine. Združio se i sa nekoliko svojih sunarodnika, koji su radno mesto dobili u jednoj drugoj ađanskoj pletionici.

Calzedonia – nije lako, ali gde jeste?

Manje je problema sa stranim poslodavcima bar je to iskustvo sindikalnih lidera. Uglavnom, navikli su da se zakoni moraju poštovati i ono što se mora, mora se. To smo iskusili i mi, kada smo na primer čekali ispred podružnice Calzedonije u Subotici i razgovarali sa ženama koje idu kući posle radnog dana. Nije lako ispuniti propisanu „normu“, ali kada se naviknete, ne odsustvujete, radite pošteno i bez greške, dobićete pristojnu platu za srpske uslove (60 000 dinara – 500 evra). Međutim, u ovo nije uključen izostanak, makar jedan jedini dan.

-Plaćaju na vreme, imamo i godišnji odmor kako je po zakonu, a radno vreme je od 7 do 15 časova. Meni ovo jako odgovara. Mogu da stignem po dete u vrtić, pa i sad tamo žurim – kaže Anja.

Međutim, ni ovde uslovi za rad nisu uvek bili savršeni. U početku se moralo raditi stojećki, ali je bilo i onih kojima je to više odgovaralo. Neki kažu da je tako bilo lakše ispuniti propisanu normu.

-Ipak je ovde pritisak veliki. Tu sam već osam godina. Zavisi koga dobijete za predradnika. Kada smo stajali, nije bilo lako, ali sam nekako bolje napredovao. Tako je bilo lakše ispuniti normu – kaže K.

U Ekspozituri Calzedonije u Apatinu, žene i dalje stoje osam sati i mogu da odu u toalet najviše dva puta tokom radnog vremena. Rukovodstvo preduzeća je prilično zatvoreno, pa nas nisu pustili da uđemo ni u jednu njihovu fabriku.

Što južnije, to tužnije

Najviše zaposlenih, više od 11 hiljada, zapošljavao je Yumco iz Vranja osamdesetih godina prošlog veka. Zato je u bivšoj Jugoslaviji postojala izreka da su Vranjanci kao Švajcarci, tako su dobro živeli.

Yumco na jugu Srbije bio je prepoznat kao jedan od centara modne industrije ne samo u Srbiji, već i u Evropi. Osnovan je 1960 godine, probna proizvodnja je počela 1964. sa 1200 zaposlenih, a godinu dana kasnije, radili su punom parom. Postao je holding kompanija 1995. godine, a akcionarsko društvo juna 1999. Agencija za privatizaciju je početkom 2011. godine odlučila da izvrši reorganizaciju preduzeća, odnosno da ga privatizuje. Zbog južnoslovenskog rata, ekonomskih sankcija, nemara, jeftine turske i bugarske robe, kao i privatizacije, mnoge tekstilne fabrike u zemlji su propale, a Yumco je država vratila bukvalno iz mrtvih.

Yumco trenutno zapošljava blizu 1700 zaposlenih, uglavnom sa srednjom školom, od kojih je možda manje od 300 stalno zaposleno.

Slađan Mitić, predsednik Samostalnog sindikata pčinjskog okuga, radi u ovom preduzeću od 1985. godine, gde je i na čelu Samostalnog sindikata preduzeća. Danas ovaj sindikat broji svega 60-70 članova, a po Mitićevom sopstvenom priznanju, zaista je bio aktivan do 2014. godine.

-Država je od 2012. godine subvencionisala preduzeće, koje se potom zadužilo. Radnici mesecima nisu dobijali plate, pa smo 2014. godine izašli na ulice i blokirali autoput. Od tada smo se, zahvaljujući državnim nalozima, oporavili. Yumco je postao stopostotno državno preduzeće, plaća poreze i doprinose, a radnicima redovno isplaćuje minimalnu zaradu i prekovremeni rad. U prošlosti je postojao period kada zaposleni nisu imali ni zdravstveno osiguranje. Yumco je sada na nivou na kom je bio devedesetih godina prošlog veka, kada smo proizvodili za NATO i Bundestag. Trend jeste pozitivan, ali plate treba povećati – kaže Mitić.

Postoji manjak radne snage u pojedinim segmentima, na primer radnici na završnom radu tekstila, inspektori i tehnolozi koji bi mogli da povećaju efikasnost. U proizvodnji radi otprilike 1300 ljudi, uglavnom žena, a među njima ima malo mladih, najviše 28-30 posto. Rad se uglavnom odvija u dve smene, ali ima mesta gde se on mora organizovati u tri.Pored polučasovne pauze za doručak, zaposleni obično imaju jednu pauzu od 10 minuta, eventualno dve, kada je toplo vreme.

Ventilator od minimalca umesto skidanja

U julu ove godine, srpske novine su objavile da radnici u fabrici Yumco rade na vrućini većoj od 35 stepeni, a njihov zahtev je bio da se na neki način reši rashlađivanje hale, što je rukovodstvo preduzeća odbilo, rekavši da oni kojima je vruće treba da se skinu u donji veš. Nakon što se nekolicini ljudi slošilo od vrućine, kupili su ventilatore od sopstvenih minimalnih zarada. Nismo dobili ni od koga direktan odgovor na naše pitanje, a Slađan Mitić je na primer, odgovorio da pokušavaju da reše problem.

Dobrinka Veličković je došla u Yumco pre 27 godina, 16 godina je radila na mašini za konfekciju, a sada radi kao higijeničarka.

-Nekada plata nije bila redovna, a sada plaćaju i prekovremeni rad, zato sam zadovoljna. Ali bi bilo dobro da su plate više. Nekada je sindikat sređivao šećer, ogrev na rate, sada toga više nema, iako bi bilo dobro da ima – dodaje Dobrinka.

Srđan Petrović, predsednik sindikata Yumco Spas, smatra da su i ove stvari sa klimom nebitne sitnice.

-Ima mesta gde ima klime, ali ima i takvih gde ne može da bude, zbog mašina koje dostižu 80-130 stepeni. Na tako vrućem mestu je nemoguće ohladiti vazduh. To su nebitne sitnice. Velika stvar je što imamo posao i platu koja se redovno isplaćuje, a od prošle godine imamo i kolektivni ugovor. Treću godinu već, po rođenju prvog deteta firma roditeljima isplaćuje 500 evra, posle drugog 1000, a posle trećeg 1500 evra. Tu je i topli obrok, deci se plaća vrtić, a naš otvoreni bazen može da se koristi besplatno – nabraja on.

Sindikat Yumco Spas, koji trenutno broji oko hiljadu članova, nastao je nakon štrajka 2014. godine. Prema rečima njegovih osnivača, zbog toga što je preduzeće, koje je bilo na ivici likvidacije, bilo uhvaćeno u politički „vorteks“, morali su da izvrše puč iznutra kako bi prekinuli štrajk, koji je po njihovom mišljenju opravdano započeo.

Prema Petrovićevim rečima, skoro sve iz fabrike je prodato u vreme prinudne uprave, ali je najvažnije da su kadrovi ostali, s obzirom da imaju oko 120 tekstilnih inženjera. U fabriku se ulaže od 2014. godine, krojenje je potpuno modernizovano, a većina šivaćih mašina je takođe moderna. Fabrika proizvodi uniforme za MUP Srbije, vojsku, zdravstvo i druge državne institucije, ali ima i narudžbina iz Crne Gore, Severne Makedonije, Austrije, Italije i Nemčke. Uniforme ipak proizvode za domaće tržište, ali fabrika konca radi skoro isključivo za inostranstvo.

Firma, koja je svojevremeno imala čak i mušku i žensku (prvoligašku) ekipu, jedinstvena je u Srbiji, a možda i u Evropi, po tome što ima pun proizvodni asortiman: proizvodi konac i tkanine, boji i šije.

Prema mišljenju Slađana Mitića, najveći problem je što radnici ne znaju svoja prava.

-Stvarno naš važan zadatak bi trebala da bude ne nabavka ogreva i svinjskih polutki, već zakonska zaštita, dalja modernizacija mašinskog parka i poboljšanje uslova za rad. Plešemo na tankom ledu, jer u isto vreme automatizacija ugrožava radna mesta: poslodavac može legalno da otpusti 10 posto radne snage svake godine – naglašava on.

Jadranka Nedeljković već 37 godina radi u kompaniji Yumco, sada već kao vođa smene.

-Znate kako je, uvek može bolje. Bilo je lepih perioda i onih manje lepih, a nadamo se da će biti i boljih od ovog sada. Plate su niske, ali se i tome već radujemo što su redovne. Plaćaju nam prekovremeni rad, za greške nam se oduzima od plate, ali se ovako nešto veoma retko dešava. Verujem u to da će firma opstati i da će biti sve bolje i bolje, jer imamo puno narudžbina. Srećna sam što mogu ovde da radim, gde su nekada radili i moji roditelji. Ovaj grad je nekada živeo od ove fabrike i nadam se da će ponovo doći vreme kada će cele porodice ovde raditi.

Autori: Roža Feher i Margareta Tomo

Radnici fabrike Yumco čekaju autobus (Foto: Janoš Bedei, Telex)

Ovaj članak je nastao uz podršku fonda Istraživačko novinarstvo za Evropu (IJ4EU)