Decenijama su već švalje, ali nikada nisu bile na letovanju Zadatak predstavnika udruženja je unapređenje rada tekstilnog sektora

Osamdesetih godina prošlog veka u zemlji koja se tada još zvala Jugoslavija, emitovana je serija o radnicima tekstilnih fabrika pod nazivom Priče iz fabrike – toliko važna je bila, tačnije, tekstilna industrija je bila drugi najvažniji industrijski sektor u to vreme. U Srbiji je radilo najviše tekstilnih fabrika, bilo je perioda kada je u ovoj industriji radilo 250 hiljada zaposlenih. Uz podršku fonda Istraživačko novinarstvo za Evropu (IJ4EU), istražili smo trenutne uslove u tekstilnoj industriji u našoj seriji članaka u četiri dela.

U četvrtom delu naše serije članaka, razgovarali smo sa srpskim predstavnikom međunarodne inicijative Clean Clothes Campaign, granskog udruženja koje deluje u okviru Privredne komore Srbije, a u istom se bavimo i nezainteresovanošću za obuku.

Predstavništvo udruženja

Udruženje industrije tekstila, odeće, kože i obuće deluje u okviru Privredne komore Srbije i smatra svojim zadatkom da sprovodi interese ovog sektora i razvija mehanizme koji štite domaće proizvođače na tržištu.

Što se tiče zaposlenosti, nešto više od 60 000 zaposlenih u ovom sektoru čini 2,7 posto ukupnog broja zaposlenih, međutim, ako se za osnovu uzme petogodišnji prosek, taj odnos je samo 1,4 posto. istina, broj ljudi koji rade u tekstilnoj industriji udvostručio se od početka 2000-ih, pošto je porastao sa 30 000 na preko 60 000, ali ako pogledamo poslednjih pet godina, možemo uočiti pad: dok je 2018. godine bilo 64 146 zaposlenih, 2022. godine u ovoj industriji radi njih 60 686.

Pravo je čudo da preživljavaju

-Možemo reći da postoje mesta, firme, gde su uslovi zaista veoma dobri. Teško je dati uopšten odgovor na pitanje u kakvim uslovima rade ljudi u tekstilnoj industriji, jer imamo oko dve hiljade članova, od kojih su devedeset posto mala i srednja preduzeća. Preostalih deset posto su velike kompanije. Naši domaći preduzetnici, koji su izgradili svoj brend, imaju dosta problema. PS Fashion, MONA, Tiffany, Luna i drugi, kada je reč o srednjim kompanijama, možemo se samo diviti što su opstali i borili se da zadrže tržište. Ovo je ogroman izazov tamo gde je prisutna svuda jeftina roba – kaže Milica Ljubojević, sekretar Udruženja industrije tekstila, odeće, kože i obuće, te dodaje da je to udruženje u martu postalo član Euratex-a, na šta su veoma ponosni.

EURATEX, Evropsko udruženje proizvođača tekstila i odeće, neprofitna je organizacija sa sedištem u Belgiji, a koja predstavlja evropsku industriju tekstila i odeće na međunarodnom nivou. Prema rečima Milice Ljubojević, zahvaljujući članstvu u pomenutoj organizaciji, moći će da urade još više za sektor i njegovu zaštitu.

Prema njenom iskustvu, plate su u tekstilnoj industriji solidne u većim preduzećima, posebno u Vojvodini.

Promenljivo tržište – pozitivan pravac

-Činjenica je da ni ljudi u Srbiji ne žele da rade za minimalac. Promenio se način razmišljanja o situaciji u Srbiji i na međunarodnom tržištu. Jedno je sigurno, a to je da tržište rada više nije tamo gde se može naći kvalifikovana, a jeftina radna snaga – smatra Ljubojević, koja kaže da je oduvek bila optimista, pa se trudi da u svemu nađe priliku. Naglašava da su izazovi veći, jer su i rashodi na globalnom nivou značajniji, ali je sigurna da samo povećanje plata ne utiče na tržište. Prema njenom mišljenju, kompanija neće otići iz zemlje samo zato što je radna snaga jeftinija na drugim mestima, to je višefaktorska odluka.

Ljubojević ističe da vidi mnogo mogućnosti u budućnosti, iako je pred Srbijom još mnogo prepreka.

-I u ovoj industriji sve više govorimo o reciklaži. Evropska unija je već kreirala strategiju za održivu tekstilnu industriju. Ni nas ovo neće izbeći moraćemo da se prilagodimo – kaže ona.

Iskustvo pokazuje da obrazovanje veoma nedostaje. Nastavnici se trude da motivišu učenike, ali izrada tekstila i obuće je obično poslednja u nizu onih koji to zanimanje biraju i mnogi završe na ovom smeru samo zato što nisu upali tamo gde su hteli. Kvote nisu usklađene sa potrebama, pa mnogi biraju školu koja možda i nije za njih, niti je potrebna na tržištu rada.

Značaj dualne obuke

-U poslednje vreme sve manje njih bira stručne škole. Veoma je teško ubediti današnje mlade ljude da njihova perspektiva bude da jednog dana rade u proizvodnom odeljenju kao obućari ili šivači. Realnost je takva da stručne škole jedva skupe dovoljno dece da otvore odeljenje, kako je istakla Ljubojević. Takođe je dodala da zato i njihova organizacija veliki akcenat stavlja na obrazovanje i obuku.

U tome mnogo pomaže dualna obuka, jer se praksa odvija kod poslodavaca, što je odlična prilika da mladi ljudi od samog početka upoznaju prave uslove rada. Ovo se zove učenje kroz rad. U praksi to izgleda tako da učenici prve godine provode jedan, pa dva ili tri dana u nedelji u kompanijama i tako stiču znanja koja će im zaista biti potrebna na tržištu rada.

Podaci Republičkog zavoda za statistiku, koji se tiču tekstilne industrije, dostupni su za 2021. godinu. U ovoj godini bruto domaći proizvod (BDP) u ovoj industriji iznostio je 400,9 miliona evra, što je 0,9 posto BDP-a Srbije.

Prema podacima Privredne komore Srbije za 2022. godinu, u industriji tekstila, odeće, kože i obuće poslovala su 1774 privredna preduzeća, što je 1,3 posto svih preduzeća. Gotovo šezdeset posto njih šije odeću, 24 posto proizvodi tekstil, odnosno sirovine, a samo 17 posto proizvodi kožu ili obuću. Prema podacima iz 2022. godine, u ovoj industriji aktivno je još 6140 preduzetnika.

Clean Clothes Campaign – da li je stvarnost drugačija gledajući spolja?

-Ako posmatramo izvoz, to je sektor koji uživa najveće učešće, odnosno 49,6 posto. Više od pedeset posto proizvodnog sektora posluje kao podružnice velikih stranih kompanija. Naravno, postoje i domaći brendovi i proizvođači, ali što se tiče stope zaposlenosti, ona je mnogo manja nego što zapošljavaju velike kompanije. Ceo sektor karakteriše pridruživanje velikim svetskim lancima, ali situacija ni izbliza nije zbog toga svetla – kaže Bojana Tamindžija, srpska nacionalna koordinatorka Clean Clothes Campaign.

Takođe je dodala da u Srbiji ne postoji region za koji može da se kaže da je specifično tekstilni, ali je primetno da su velike strane kompanije otvorile šivaone i fabrike obuće u onim gradovima, gde su nekada, odnosno u vreme socijalizma, postojala velika domaća preduzeća. U Vranju je Koštanu zamenio Geox, u Nišu je Niteks zamenio Olimpias, a u Knjaževcu je italijanski Falk Ist otvorio filijalu u bivšoj fabrici obuće Leda. Postojala je lokalna infrastruktura i radna snaga.

Ima mesta gde nema izbora

Industrija tekstila i obuće je segment industrije koji zapošljava niskokvalifikovanu radu snagu. Danas, nakon završenog kursa od nekoliko nedelja, možete stati pored proizvodne linije i šiti i lepiti. S druge strane, ovo je najslabije plaćena delatnost, ali je fizički zahtevna, pa će svako ko bude u prilici izabrati neko drugo zanimanje ili posao. U najsiromašnijim sredinama, međutim, ovo je jedina prilika za posao, kako je izjavila koordinatorka CCC-a.

Generalna situacija – borba za preživljavanjem

-Prema podacima Privredne komore Srbije, prosečna zarada u tekstilnoj industriji je 66 168 hiljada dinara, u odevnoj 51 382 dinara, a u kožarskoj 53 888 dinara. Međutim, naš terenski rad i istraživanja navode nas na zaključak da su plate uglavnom oko minimalne zarade. Radnici u tekstilnoj industriji i oni koji rade za minimalac u ovoj delatnosti, jedva preživljavaju, možemo reći da se „krpe“ iz meseca u mesec. Većina njih mora da preuzme barem jedan ili čak dva dodatna sporedna posla, da bi ostvarili prihod koji im je potreban za pristojan život. Ako ovome dodamo i to, da žene koje rade u pomenutom sektoru moraju da rade i kućne poslove, da brinu o svojoj deci i starijim članovima porodice, onda dolazimo do koncepta nedostatka vremena, odnosno stanja izgaranja ili iscrpljenosti. Većinu vremena ove žene i svoje slobodno vreme provode radeći, na primer kao sezonski radnici u polju. Na terenu smo sreli švalje koje rade u struci 20-30 godina i nikada nisu bile na letovanju – kaže Bojana Tamindžija.

Toksični uslovi

Generalno se može reći da se švalje suočavaju sa prilično toksičnim i teškim radnim okruženjem. Na ovim mestima se nakuplja čitava gomila prekršaja: rad u strahu, stalni pritisak nadzornika kako bi se ispunila norma. Prekovremeni rad se ne plaća ili se ne plaća odgovarajuće, oduzima se pravo na godišnji odmor, ograničava se korišćenje toaleta.

-Nije retkost da se zaposleni onesvešćuju jer u proizvodnom odeljenju nema klimatizacije niti adekvatne ventilacije. Pokušava se suzbijanje sindikalnog organizovanja, a one žene koje bi htele da se suprotstave bivaju kažnjene. Međutim, najveći problem predstavljaju užasno niske plate – kaže koordinatorka CCC-a.

Ove svetske marke se proizvode u Srbiji

Prema istraživanju iz 2017/2018 godine, u Srbiji brendirana odeća i obuća sledećih marki su izašle iz ruku ovdašnjih šivača i obućara: Armani, Burberry, Calzedonia, Decathlon, Dolce & Gabanna, Ermenegildo, Zegna, Golden Lady, Gucci, H&M, Inditex/Zara, Louis Vutton/LVMH, Next, Mango, MaxMAra, Marks & Spencer, Prada, s’Oliver, Schiesser, Schöffel, Top Shop, Tesco, Tommy Hilfiger/PVH, Versace.

Kakve rezultate ima CCC u Srbiji?

-Centar za politike emancipacije je u direktnom konktaktu i radi sa radnicima tekstilne industrije već šest godina. Poslednje tri godine pruža besplatne pravne savete, što je registrovano i priznato od strane Ministarstva pravde.

-U proseku, za mesec dana nam se za pravni savet i pomoć obrati u proseku desetoro ljudi. Međutim, većina našeg posla se odvija u pozadini, a manifestuje se u tome da pokušavamo da izvršimo pritisak na kompaniju, ako nam neko od zaposlenih skrene pažnju na bilo kakvo kršenje zakona. Mnogi takvi slučajevi se uspešno rešavaju u pozadini a time mi nismo ovlašćeni da ih objavljujemo. U nekim kompanijama održavamo stalni kontakt sa tamošnjim zaposlenima i pokušavamo da rešimo slučajeve koji su u toku. Najnovija borba se odnosi na štrajk radnika u preduzeću Falk Ist, koji smo uspešno okončali, odnosno isposlovali povećanje plata – priča Tamindžija o konkretnom rezultatu.

Pored direktne pomoći, 2021. godine predstavljena je i vizija zarada, u kojoj je CCC mreža ispitala 15 različitih zemalja Centralne i Istočne Evrope.

-Godinu dana kasnije, potpisali smo deklaraciju pod nazivom Plaćanje za život. Potpisala su je četiri sindikata, više od dvadeset nevladinih organizacija i dve hiljade civila. Iz ovoga se ispostavlja da su realni troškovi zaposlenih u tekstilnoj industriji tri puta veći od minimalne zarade. Smatramo da niske zarade predstavljaju najveću državnu podršku stranim kompanijama. Po našem mišljenju, ovo je političko-sporazumna kategorija i uopste nije u skladu sa stvarnim potrebama – odlučno tvrdi koordinatorka.

Državna strategija – dobra za investitore, krši prava zaposlenih

Državna strategija zapošljavanja fokusira se na privlačenje stranih investitora u zemlju. Ovo je tipično ne samo u tekstilnoj industriji, već i u drugim. Obezbeđuje besplatnu infrastrukturu i daje poreske olakšice za svako novo radno mesto. Međutim, država favorizuje poslodavca, odnosno investitora, a ne zaposlenog. Dobar primer za ovo je Geox, koji je za svakog zaposlenog dobijao 9000 evra, što je značilo da ih ništa ne košta da tri godine vode fabriku sa svim zaposlenima. Kada se taj period završio, kompanija je napustila zemlju i ostavila više od hiljadu ljudi bez posla. Srbija se takmiči sa drugim zemljama u regionu u privlačenju investicija, dok se prava radnika stalno i sve više podrivaju.

Nedostatak obuke – U Subotici se nađe još po neki ko se školuje za švalju

Ada u Vojvodini je već devedesetih godina bila jedan od centara pletenja i šivenja. Ovde su do danas a i sada uglavnom radili porodični biznisi. Ima onih koji proizvode za srpsko tržište, ali više ima onih koji rade po ugovoru, uglavnom za firme u Nemačkoj. Tako se može dogoditi da se zimski džemperi nemačke policije pletu u nekoj od firmi u Adi, a i to da su džemperi koje kasnije vidimo na policama C&A napravljeni isto tu.

U Adi, gde ima mnogo pletačkih firmi, godinama nema stručne nastave u srednjoj školi, potisnuli su je metalska industrija i inženjerske firme, tamo su plate veće, traže se te struke, mladi radije to uče.

U Srednjoj hemijsko-tehnološkoj školi u Subotici, petnaestak učenika se svake godine prijavi za modelare i šivače na mađarskom i isto toliko na srpskom jeziku. Pedagozi kažu da se samo nekoliko diplomaca zaposli u struci.

-Iako u Srednjoj hemijsko-tehnološkoj školi predajemo modelarstvo, ono i dalje u glavama đaka figurira kao običan čas šivenja, zbog čega im nije baš privlačno niti predstavlja izazov. Premda je to veoma kreativna profesija, uče da dizajniraju, modeluju, kroje i šiju, tako da kada završe ovaj smer mogu čak i da započnu sopstveni biznis uz mala ulaganja – kaže Sabina Pećerić, koja predaje praktično obrazovanje i modeling. Prema njenim rečima, škola pruža i dobru osnovu za dalje školovanje.

Dualna obuka je uvedena u više subotičkih škola, uključujući i ovu. Zahvaljujući tome, učenici vide kako izgleda rad u firmama, šta da očekuju ako se posle škole eventualno zaposle. I u Calzedoniji i Legendu se održavaju časovi.

-Na pomenutim mestima se srećemo sa jako puno bivših učenika, ali ima i onih koji su pokrenuli sopstveni posao – kaže Sabina Pećerić.

Oni koji izaberu ovu školu, ne moraju nužno imati neku osnovu. U školi prvo uče da šiju ručno, a potom i da se koriste mašinom. Na kraju prvog razreda već naprave suknju, zatim postepeno dizajniraju haljinu za sebe, te naprave model, pa je sašiju. Do kraja četvrtog razreda nauče da samostalno dizajniraju, kroje i šiju.

Ivet Kuzmanov predaje krojenje i modeliranje. Kaže da ovo zanimanje nije popularno među današnjim mladima, jer je puno posla u tome.

-Mora mnogo da se uči da se bude dobra švalja. Retko vidim kod dece volju i nameru za tim, to jest da zaista žele ovim da se bave, ali ipak bude poneko.

Jedna od njih je Adel Gandiš, koja je već u osnovnoj školi od svojih roditelja dobila šivaću mašinu.

-Jako mi se dopada škola, učenje mi ne pada teško, a na časovima prakse pokazuju jako mnogo novih stvari, ima mogućnosti za razvoj. Ja ceo proces jako volim. Moj san je da imam sopstveno preduzeće, svoj brend.

Tekstilna industrija u Srbiji (Foto: Janoš Bedei, Telex)

Ovaj članak je nastao uz podršku fonda Istraživačko novinarstvo za Evropu (IJ4EU)