Počnimo sa pozdravom!
Često čujem od kolega pedagoga, da im se učenici ne javljaju. U takvim slučajevima refleksno stajem u odbranu mladih, da često ne znaju kako da se jave odraslima. Dešava se da imaju nisko samopouzdanje i plaše se da im na pozdrav neće biti otpozdravljeno. Ovu ulogu „đavoljeg advokata“ uvek sam pokušavala da igram sa ciljem da se čuju argumenti čak i one strane gde tad niko nije prisutan.
Na ovaj način, kao stručni saradnik, mogu se činiti zaštitnikom učenika u očima nastavnika, a nastavnika u očima učenika, a moj osnovni cilj je posredovanje. Ovo nije uvek popularna uloga, a sve više ni u našem svetu koji se menja, kada za argumente sve nekako manje vremena ima. Naime, sistem vrednosti se tako brzo menja, da ćemo biti prinuđeni da slušamo jedni druge, ako želimo da razumemo postupke i izraze jedni drugih.
Konflikt koji se često javlja u vezi pozdrava, „otpozdravio“ mi je nedavno, kada me je zaustavila jedna koleginica rekavši da ima primedbe na mene, da se ne javljam njenim učenicima. Moja prva reakcija je bila iznenađenje, ali sam počela da razmišljam i moram da priznam da različite generacije potpuno drugačije gledaju na gest pozdrava. Ako se ne dogovorimo o tome, šta je pravilo, mnoge stvari nas mogu uvrediti.
Naše generacije su za osnovu uzele to da mlađi prvi pozdravlja, posebno u odnosu nastavnik-učenik (tada je to još bilo jasno hijerarhijski određeno, danas je sasvim drugačije). Počela sam da posmatram šta se dešava u hodniku, i došla sam do zaključka da je pravilo da nema pravila. Sve je više nastavnika koji prvi pozdrave, sve više učenika pozdravlja klimanjem glavom, maše ili kaže zdravo, čak i ćao, ima i takvih. Postoje kolege koji gimnazijalcima govore vi, njihovim roditeljima ti, a ima i onih kojima njihov razred govori ti, ali mu drugi govore vi. Mogli bi još da nabrajamo.
Morala sam da shvatim da ima u meni neko očekivanje da me kao pripadnika „generacije X“ učenici prvu pozdrave. Najpre nisam uzela k srcu ako mi se nisu javili, jer se zaista često desi da zbog nepostojanja jasnih pravila ne možemo da nađemo pravi oblik pozdrava. To sam puno puta čula od samih učenika tokom individualnih razgovora. I mi smo zapravo odrasli sa fenomenom pozdrava koji menja jedan period. Mi više nismo govorili vi svojim roditeljima, naprotiv, čak smo poneki i bakama i dekama govorili ti. Mi smo starije u komšiluku pozdravljali sa „Ljubim ruke“, pozdravom koji je sa nestankom „Veterana“ skoro potpuno nestao iz prakse. Pravilo kog smo se držali, bio je red. Da se vratimo na školu. Neki od mojih „Baby boom“ nastavnika očekivali su da im govorim ti, a sada mi to u mnogo većem broju očekujemo od naših učenika „Generacije Y“ koji su postali naše kolege.
Šest generacija pod jednim krovom
Pre deset godina, ovakva diferencijacija generacija nije bila još široko poznata, pa evo kratkog uputstva za one koji još nisu naišli na ovu podelu: Veterani – pre 1945. godine, Baby Boom generacija – 1946-1964. godine, Generacija X – 1965-1980, Generacija Y – 1981-1995, Generacija Z – 1996-2010 i Generacija Alfa, koju čine oni rođeni posle 2011. godine. (Mladi često ne znaju odakle dolazi izraz „boomer“, jednostavno ga koriste za one starije od sebe, uglavnom u negativnom kontekstu.)
Bezbrojna istraživanja sada ukazuju na karakteristike svake generacije, njihov sistem vrednosti, navike, veštine i stavove. U današnjim školama, generacije X i Y obično predaju generacijama Z i Alfa. Sasvim je besmisleno besneti zbog navika i ponašanja novih generacija, pošto su to već radili i naši preci u davna vremena. Stalno su se plašili propasti sveta, jer mladi nisu bili voljni da obavezno slede generacije koje su živele pre njih. O tome svedoče zapisi na kamenim pločama. Naš profesor koji je držao kurs razvojne psihologije na univerzitetu počeo je ovim: Nemojte da vas vređa činjenica da mladi stalno vređaju starije! Sa evolucione tačke gledišta, adolescentska pobuna ima ozbiljnu funkciju revizije, bez obzira da li pravila koja su postavili stariji još uvek imaju smisla. Da li ona odgovaraju ciljevima novih starosnih grupa? Od Jenea Ranšburga smo pre nekoliko decenija naučili, da ne možete odrasti bez pobune.
Sada vidimo da pobuna počinje da poprima drugačiji oblik od onoga na koji smo navikli. Nema otvorene konfrontacije ili svađe, mlađe generacije promenu sprovode na potpuno drugačiji način. Uglavnom se potvrđuju kroz mogućnosti informacionih tehnologija, jer imaju sveukupnu prednost u odnosu na ranije rođene. Kreatori generacijskih teorija često razlikuju generacije direktno na osnovu upotrebe ovih tehničkih dostignuća, iako je očigledno da i u mnogo čemu drugom postoje razlike. Alfe su već stigle u škole, a mnogim mestima i dalje upravljaju pripadnici „Boomer“ generacije.
Nije čudo što često ne mogu da se sporazumeju, što nije jasno koja pravila treba poštovati, čak i ako škole formulišu ista. Toliko je stvari koje se ne mogu obuhvatiti jednim propisom, jer postoji mnogo načina na koje se različiti pogledi sudaraju u svakodnevnim situacijama. Možda najupečatljiviji kontrast pokazuje se u oblasti upotrebe pametnih telefona u školskom okruženju. Videla sam dosta ljutitih tekstova o tome, ali kao glavni uzrok sukoba vidim nedostatak komunikacije. Konsenzus regulacija upotrebe bi mogao biti rešenje. Znamo da u nedostatku jasnog sistema vrednosti, propise i zakone treba definisati što preciznije i što šire.
Zbog čega je smena generacija sve teža?
Gotovo je kliše da se promene dešavaju prebrzo i da je pojedincu veoma teško da ih prate. U toku evolucije, rana socijalizacija imala je za cilj da omogući pojedincu da se snađe u tom društvenom okruženju tokom celog svog života. Fleksibilnost i sposobnost učenja su nam nadalje pomagali da preživimo, ali je „osnovno programiranje“ bilo urađeno.
Ako već govorimo o generacijama u informaciono-tehnološko-kompjuterskom kontekstu, možemo utvrditi da tako treba da funkcionišemo, kao kada bi šest različitih operativnih sistema radilo na jednom kompjuteru. Zamislimo samo, koliko je teško najmlađim generacijama da se prilagode prethodnih pet. Mi smo trebali da razumemo samo one generacije pre i posle Drugog svetskog rata, a socijalizacija pomenute generacije je postala mnogo komplikovanija. A da i ne pričamo o tome da globalizacija sve ovo samo pojačava.
Kada vidim da mlađa generacija više ceni autoritarne lidere, jako se razočaram, (za mene, kao pripadnika generacije X, demokratija nema alternativu), ali moram da shvatim da u haosu mnogobrojnih sistema vrednosti za nešto čovek mora da se uhvati. Ovo može biti i tajna uspeha tzv. influensera. Direktive, sugestije, ne ostavljaju mesta sumnji. Bilo bi dobro da o tome razgovaramo, da se razumemo putem razmene argumenata. Vidim samo jednu šansu da se trvenja premoste, a to je zajednički jezik. Međutim, mora se priznati, da je i jezička upotreba generacija potpuno drugačija. U svakom slučaju, ja drugu opciju ne nalazim.
Ildiko Menđan Pletikosić
Školski hodnik (Foto: zamedia.rs)
