Poslednjih nedelja pravilnik o ocenjivanju koje je donelo Ministarstvo prosvete nije imao veliki odjek samo među nastavnicima i učiteljima, već je i štampa bila glasna povodom toga, pa je čak i predsednik države doveo u pitanje neke odredbe pravilnika. Mnogi su se oglasili u vezi ove teme, a čitali smo i o tome da li ima smisla da roditelj poništava rad nastavnika. O pravilniku smo razgovarali sa diplomiranim pedagogom, Lidijom Horvat, koja radi kao stručni saradnik u Osnovnoj i srednjoj školi „Bratstvo“ u Bečeju i u bečejskoj Ekonomsko-trgovinskoj školi.
Kako novi propis utiče na ceo nastavni proces? Da li se menja odnos nastavnika prema obrazovanju ako zna, da i roditelj može da ga proverava?
-Pre svega, smatram da je potrebno da pravilno protumačimo pravilnik o ocenjivanju, pri čemu bi možda za polazište moglo da se uzme sledeće pitanje: šta znači i koja je svrha vrednovanja i ocenjivanja. Ako se pozovemo na definicije u literaturi, onda znamo da pedagoško vrednovanje ima odlučujuću ulogu u sistemu nastave i učenja deteta, uz pomoć njega možemo utvrditi koliko je znanje učenika u skladu sa planiranim ciljevima i zahtevima predmeta, kao i to, u kom je stadijumu nastavni-učenički proces. Dakle, osnovni cilj je, jednostavno rečeno, da se sistematski i organizovano prikupe pedagoške informacije o učinku datog učenika, a zatim da se o tome da formativna i sumativna ocena. Suština brojčanog ocenjivanja je kategorizacija, odnosno vrednovanje, što pre svega podrazumeva povratnu informaciju učeniku, o njegovom „uloženom radu“. U ovom procesu koordinirajuću i vrednujuću ulogu ima nastavnik, koji je svojom stručnošću i pedagoškom spremom jedini odgovarajući stručnjak koji je u tome kompetentan. Zato je važno da naglasim reč „jedinstveno“. jer bi saradnja nastavnika i roditelja trebala da funkcioniše na potpuno drugačijim relacijama. Polazna tačka je dete, na jednoj strani je roditelj, na drugoj nastavnik, te tako dobijamo jedan trougao. U ovom trouglu obe strane (u ovom slučaju roditelj i nastavnik), usmerene su ka detetu. Šta to znači? Ukoliko obe strane ispune svoje primarne zadatke, a u međuvremenu se u fazi nastavnik-roditelj, uspostavi kvalitetan, podržavajući i komplementaran odnos, čiji je primarni cilj sâmo dete, onda mislim da sve ovo što je naređenom ovom uredbom više uopšte ne predstavlja interes deteta, a ni svrha mu nije usmerena na dete. Cilj nije ništa drugo da se prosvetni radnik stavi u još poniženiju poziciju nego u kakvoj je bio do sada. Možemo li u ovom slučaju govoriti o motivaciji nastavnika? I pored svih spoljnih pritisaka – ovde mislim na Ministarstvo prosvete – i odgovornosti, roditeljima se daje moćno oružje, koje uopšte nije potrebno. Da me ne shvatite pogrešno, i sama sam roditelj, ali do sada su postojali načini i mehanizmi putem kojih se mogla uspostaviti korektna komunikacija, a gde su obe strane imale na umu rešenje problema.
Prema pravilniku, od sada će onaj ko 15 dana izostane moći da se ocenjuje na osnovu posebnog dogovora i za to mora posebno da se pripremi. Kako je ovo do sada funkcionisalo?
-I do sada su deca dobijala dopunsko obrazovanje ako u zadatom roku nisu uspela da savladaju nastavni plan i program na odgovarajućem nivou. Ukoliko nije bilo dopunskog obrazovanja, nadoknađivanje se vršilo uz pomoć diferenciranih nastavnih metoda ili individualizovanog plana u okviru nastavnog časa.
U čemu se menja motivacija učenika nakon stupanja novih propisa na snagu i da li se uopšte menja?
-Ako posmatramo interakciju dva faktora, ne bih mogla da predvidim pozitivnu promenu na duže staze. Motivacija učenika, orijentacija na postignuća, osećaj uspeha, energija uložena u učenje, upornost, disciplina, razvoj veština rešavanja problema, preispitivanje itd. – to su sve veštine koje se razvijaju dugi niz godina, a u čemu škole i obrazovni sistemi igraju ključnu ulogu. To znači da postoje određene situacije u kojima dati učenik aktualizuje sve što sam upravo navela. Od ovoga zavisi uspeh ili neuspeh. U slučaju neuspeha, nastavnik je kompetentno lice ( po potrebi u saradnji sa stručnom službom: psihologom, pedagogom) koje može da proceni šta se krije iza neuspeha. Okrivljujući obrazovni sistem ili konkretno nastavnika za neuspeh deteta, mi automatski učimo našu decu dve stvari: „kriv“ je neko drugi, tako da to nije „moja odgovornost“, a mi dajemo pravni i proceduralni osnov za to. Naravno, postoje i uvek su postojali slučajevi u kojima se može dovesti u pitanje da li je obezbeđena sva neophodna stručna, pravna i etička podloga za podršku napredovanju deteta. Mnogo je važnije šta i koliko kvalitetnog znanja postoji iza pozitivne ocene, koliko učenik funkcionalno znanje može primeniti u praksi i životu. Ovde se mogu pomenuti međunarodno PISA testovi, kojima se analizira razvoj i napredak sposobnosti učenika u nekoliko oblasti. Najnoviji podaci pomenutih testova pokazuju da su srpski učenici imali mnogo niži uspeh iz matematike, čitanju, razumevanju pročitanog i obrazovanju iz prirodnih nauka od svojih vršnjaka iz zemalja OECD-a.
Ako je to tako, zašto je onda bilo potrebno da se takav propis baš sada donese?
-Kako se navodi u saopštenju Ministarstva prosvete, novi pravilnik o ocenjivanju mora da bude u skladu sa Zakonom o osnovama obrazovanja i vaspitanja, koji je izmenjen prošle godine, a odnosi se i na aktivnosti koje jačaju vaspitnu ulogu škola i obrazovnog sistema u prevenciji i reagovanju na nasilje. S obzirom na stanje našeg obrazovnog sistema, reforme su naravno neophodne. Polazna tačka može biti pitanje koje treba da koristimo i u nastavi učenika: Šta je cilj i šta njime želimo da postignemo?
Andrea Galgo Ferenci
Školska učionica (Foto: školskiportal.rs)
